Kanalima sive ekonomije godišnje se obavi promet vredan više od četiri milijrde evra, što je, prema nekim procenama, čak 30 odsto ukupnog prometa roba i usluga koje ne podležu poreskim obavezama. Zbog nenaplaćenih poreskih dažbina, doprinosa ili carine (ako je reč o švercovanoj robi) državni budžet godišnje je "tanji" za oko milijardu evra, što bi u mnogim razvijenim zemljama bilo zvono za uzbunu. Najveću štetu, međutim, trpi privreda kojoj tolerisanje sive ekonomije, s jedne strane otežava pozicioniranje na tržištu, a s druge je prisiljava da snosi sav teret poreskih obaveza.
Analitičari procenjuju da se promet u sivoj ekonomiji odvija na više od 100.000 prodajnih mesta širom Srbije, koja se nalaze na buvljim i zelenim pijacama, kućnim "prodavnicama" ili uličnim "kutija buticima". Računica koja polazi od procene da se na tim improvizovanim tezgama dnevno proda roba vredna u proseku 50 evra, daje iznos od pet miliona evra koliko se dnevno "obrne", što na mesečnom nivou iznosi 150 miliona a na godišnjem čak 1,8 milijardi evra. Mnoga prodajna mesta su, međutim, daleko profitabilnija. Tako, recimo, neke od tezgi na pančevačkom buvljaku, koje robom bez porekla (uglavnom iz kućnih, neregistrovanih radionica) snabdevaju čitavu Srbiju, ostvare dnevni promet veći od 50.000 evra.

Šta kriju komisioni
- Javna je tajna da samo u Pančevu radi 280 neregistrovanih kućnih radionica, koje upošljavaju od dva do pet neprijavljenih radnika. One kao sirovinu koriste prediva i pamuk koji se iz Turske doprema švercerskim kanalima i čija je vrednost oko 500 miliona evra godišnje. Robom koju proizvode, uglavnom snabdevaju pančevački buvlajk, sa koga kreće dalja distribucija po zemlji - kaže za Danas Milan Knežević, predsednik Unije proizvođača tekstila, odeće, kože i obuće.
Problem može da bude i ozbiljniji, jer niko nema evidenciju o tome koliko neregistrovanih radionica proizvodi najrazličitiju robu, za buvljake ili kućnu prodaju, a one koriste boje i švercovane sirovine čiju ispravnost niko nije kontrolisao, ali to nije jedini vid ispoljavanja sive ekonomije. U Uniji tekstilaca podsećaju da već dve godine nadležnim ministarstvima ukazuju na trgovinu koja se odvija preko komisiona. Po definiciji, komisioni su mesta preko kojih građani mogu da ponude tržištu robu koja je njihovo vlasništvo. Podatak da je u Srbiji registrovano više od 7.000 komisiona, trebalo bi da izazove podozrenje, jer to ne bi smeo da bude vid masovne prodaje. Činjenica je da komisiona prodaja postoji svuda u svetu, ali je, takođe, činjenica da je ta prodaja strogo kontrolisana. Kod nas, je međutim, komision mesto gde se prodaje švercovana roba, što je potvrdio i prošlogodišnji izveštaj tržišne inspekcije. Naime, nakon dvomesečne kontrole utvrđeno je da 95 odsto robe u komisionim radnjama nema poreklo ili su u otpremnicama navedena fiktivna, ili imena lica, koja su, u razgovoru sa inspektorima, tvrdila da roba nije njihova.
Naš sagovornik ističe i da je Unija tekstilaca, posle niza sastanaka sa nadležnima, uspela da natera Upravu carina da prilikom utvrđivanja carinske osnovice za robu koja se uvozi iz Kine, primenjuje relane, kataloške cene. Sada visina carine koja se obračunava na uvoz iz te zemlje nije više tako drastično nesrazmeran stvarnoj ceni, ali je problem što posle carinske procedure dalji promet te robe niko više ne prati, i ona direktno ulazi u sive kanale. Reč je o najčešće tekstilnoj i tehničkoj robi koja se prodaje na tezgama zelenih i buvljih pijaca, a one su, da apsurd vude veći, gotovo sve do jedne - javna preduzeća.
- Očigledno je siva ekonomija jedini socijalni program vlade, ali se to kao bumerang vraća kroz sve teži položaj firmi koje legalno posluju i koje su jedini izvor prihoda preskupe država. Te firme su s jedne strane opterećene porezima, doprinosima, obaveznim osiguranjima, taksama, procedurama za dobijanje dozvola, a sa druge strane ne mogu da računaju da će na tržištu roba i radne snage moći da se izbore sa nelojalnom konkurencijom - kaže Knežević.

Izgubljena bitka sa " divljacima "
Sa tim konstatacijama slaže se i predsednik Zajednice preduzetnika u Privrednoj komori Srbije Slavko Novaković, koji tvrdi uz 210.000 registrovanih preduzetničkih radnji, posluje još najmanje toliko neregistrovanih, koje upošljavaju u proseku po tri radnika. Praktično, to znači da je u sivoj zoni uhljebljenje našlo više od 600.000 lica koja se vode na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.
- Sektor preduzetništva teže podnosi dominaciju sive ekonomije, jer je reč o biznisu koji sa manje kapitala posluje na ograničenom tržištu. Za registrovane preduzetnike važe evropski modeli poslovanja, koji podrazumevaju oporezivanje, fiskalne kase i oštru kaznenu politiku, ali nas država nije zaštitila od konkurencije "divljih" preduzetnika koji ne plaćaju nikakve obaveze čija je robaa zbog toga jeftiniji na tržištu. Mislim da socijalni mir više ne može da se kupuje na takav način. Mi nismo protiv tih ljudi, i kao Zajednica, pružićemo im svu logistiku ukoliko odluče da legalizuju svoj biznis, ali i država mora da uradi svoj deo posla i da ih podstakne na to. Značajan korak bilo bi donošenje zakona o preduzetnicima i o zanatima, ali i osnivanje komora koje bi imale javna ovlašćenja i mogla da izdaju sertifikate, majstorka pisma i da utvrđuju kodeks u struci. Takva udruženja bi se sigurno lakše izborila sa sivom ekonomijom u svom sektoru - kaže Novaković.
On podseća i da bi država mogla da formira fondove iz kojih bi se dodeljivali mikrokrediti za one koji iz sivih prelaze u legalne tokove a da bi osnivanjem mikrogarancijskog fonda, kojim bi država preuzela rizik za prvi period njihovog poslovanja ohrabrilo mnoge koji sada veću računicu nalaze na crnom tržištu. Novaković dodaje da su to neke od mera koje su primenile države u okruženju, koje su se devedesetih godina suočile sa istim problemom, ali su uspele da ga svedu u razumne granice.
U Ministarstvu trgovine i usluga, koje ima najviše nadležnosti u suzbijanju sive ekonomije, krajem protekle sedmice nismo mogli da nađemo kompetentnog sagovornika koji bi bio spreman da protumači ovaj fenomen, niti da objasni koje bi mere država trebalo da preduzme. Ipak, očigledno je da ni u tom ni u drugim ministarstvima ne postoji jasna strategija kako izaći na kraj sa neprijavljenim "privrednicima". Oslanjanje na sporadične inspekcijeske kontrole, daleko je ispod nivoa angažovanja koji je potreban. Utoliko pre što se kontrole tržišne i poreske inspekcije obavljaju samo kod registrovanih firmi, a komunalne inspekcije, nadležne za prodaju na tezgama, interesuje samo to da li je prodavac platio zakup za prodajno mesto, dok sadržaj i poreklo robe nije u njihovoj nadležnosti.
- Siva ekonomija postoji u svim zemljama, ali je ograničena na domen zabranjene trgovine, pa obuhvata promet narkoticima, pirotehnikom ili oružjem. Ostali oblici nelegalnog prometa su simbolični. Obim sive ekonomije koji kod nas egzistira, govori da država previše zahvata iz privrede, pa je činjenica da niko normalan neće prijaviti penzijskom fondu, recimo, prihod ostvaren u inostranstvu. Osim toga, prisustvo sive ekonomije govori i da nešto nije u redu sa propisima, koji u mnogim oblastima otežavaju privrednicima legalno poslovanje. Imajući sve to u vidu, jedini izlaz i za mnoge registrovane firme koje legalno posluju, jeste da deo prometa "provuku" kroz sivu zonu - komentariše za Danas Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište.

Ostale vestiArhiva