Istraga o prodaji „Sartida“ u stečaju je u završnoj fazi, potvrdili su u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala još maja 2005. godine. Od tada je prošlo skoro tri godine, ali nije podignuta nijedna optužnica protiv lica koja su učestvovala u prodaji jedine srpske železare „Ju-Es stil Balkanu“, ćerki firmi američkog „Ju-Es stila“, za samo 23 miliona dolara. Nešto je ipak urađeno jer je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu dostavilo Okružnom sudu 30. oktobra prošle godine zahtev za sprovođenje istrage protiv sedam lica, od čega je šest sudija Trgovinskog suda - Žanka Radić, Mila Đorđević, Tatjana Vlaisavljević, predsednik stečajnog veća Dušan Marčićev, uhapšeni i bivši predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević, Marija Elizabeta Štulić i stečajni upravnik Branislav Ignjatović.
Pre mesec dana istražni sudija Dragan Ćesarović počeo je saslušanje svih svedoka, i dok to ne završi ne zna se da li će doneti rešenje o sprovođenju istrage, posle čega osumnjičeni postaju okrivljena lica. Smederevska čeličana „Sartid 1913“ i još pet fabrika, „Beli limovi“ iz Šapca, Stara železara, „Veljko Dugošević“ iz Kučeva, „Spin“ d.o.o, „Luka Smederevo“ i „Slobodna zona“, prodate su marta 2003. godine bez dugova od 1,7 milijardi dolara.
Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, koji se iscrpno bavio ovim slučajem, ceo posao obavljen je za dva dana, iako je smederevski koncern bio u stečaju još od polovine 2002. godine. „Kako je moguće da se u dva preduzeća „Sartida“ otvori stečaj 24. marta, a da se prodaju već 28. marta“, pitaju se članovi ovog Saveta. Stečajevi nad „Slobodnom zonom“ i „Lukom Smederevo“ otvoreni su 24. marta, ali su oba oglasa o prodaji objavljena 4. aprila, iako poverioci imaju rok od 60 dana da prijave potraživanja.
Ekspresna brzina pratila je prodaju svih preduzeća jedine srpske železare. Tako je Trgovinski sud u Beogradu 26. marta 2003. godine pozvao stečajnog upravnika Branislava Ignjatovića da predloži način prodaje. Već sledećeg dana sud je imenovao Odbor poverilaca. Nekoliko poverilaca se 28. marta saglasilo sa načinom prodaje koju je predložio Ignjatović, odnosno neposrednom pogodbom američkoj kompaniji „Ju-Es stil“ za 23 miliona dolara. Najveći poverioci „Sartida“ bile su banke u stečaju, čiji je upravnik bila državna Agencija za sanaciju, stečaj i likvidaciju. Trgovinski sud odmah daje odobrenje Ignjatoviću da se koncern proda kao pravno objedinjeno lice - železara i još šest fabrika i ovlašćuje ga da zaključi ugovor sa firmom „Ju-Es stil Balkan“.
U izveštaju Saveta navodi se i da je kompanija „LNM holdings“, drugi najveći proizvođač čelika u svetu, još 10. marta uputila pismo o namerama stečajnom upravniku pošto su bili zainteresovani za „Sartid“, ali da nikada nisu dobili odgovor. Aleksandar Vlahović, tadašnji ministar za privredu i privatizaciju, odbacio je odmah sve optužbe o nezakonitosti celog postupka jer je po njemu za ceo posao isključivo bio nadležan Trgovinski sud. Tadašnji Zakon o stečaju dao je mogućnost prodaje stečajnog dužnika direktnom pogodbom. Inače, vrednost „Sartida“ u septembru 2002. godine procenjivao je Ekonomski institut, po metodi izuzimanja obaveza iz bilansa i uz diskont za nemogućnost tržišnog vrednovanja akcija, u rasponu od 28,82 do 51,88 miliona dolara. Međutim, prema proceni stručnjaka vrednost „Sartida“, uz otpis dugova, kreće se oko 430 miliona dolara.
Analitičar Slobodan Antonić izneo je podatak da je američka firma u svojoj zemlji, shodno obavezi da navede realnu vrednost imovine, „Sartid“ uknjižila sa vrednošću od 580 miliona dolara. Ovo pokazuje da je učinjen presedan jer je i tadašnji Zakon o stečajnom postupku propisao kao najvažniji cilj postupka, što bolje namirenje poverioca od prodaje firme, a skoro je sigurno da bi se dobilo više na javnom tenderu.

Ostale vestiArhiva