Ima već desetak godina kako gluma nije jedina preokupacija Ivane Žigon. Ona je i predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva, a ni poodmakla trudnoća ne ometa je, kako kaže, "u borbi za očuvanje vekovnih vrlina srpskog naroda". Poslednji njen poduhvat u je DVD "Prkosna pesma u susret Vidovdanu", koji će od danas moći da se kupi na svim trafikama uz Kurir.

- To su pesme, spotovi i ujedno istorijski dokumenti. U pitanju je, u stvari, putopis pesama kao što su Zaharov "Vidovdan" i "Oj, Kosovo, Kosovo" Ljube Manasijevića, koje se pevaju na ogromnom prostoru pravoslavnog slavjanstva kao molitve. Koristila sam materijale s turneje Sibirskih vitezova, koji su obišli 22 sela na Kosmetu, da bi neka deca s njima prvi put zapevala. Spotovi su snimani od Bajkala, Moskve, Minska, Beograda, do Prizrena, Obilića i Gračanice - kaže za Kurir Žigonova, koja se upravo danas udaje u krugu porodice i Kosovskih božura (dece), na jednom brodiću ukotvljenom na ušću Save u Dunav.

Zašto se DVD zove baš po "Prkosnoj pesmi"?
- Mnogo puta sam, govoreći to remek-delo Dobrice Erića, slušala hiljade ljudi kako zaćute, i shvatila da se u tišini, kad je ispunjena vekovnim bolom, čuje istina. Zato mi reakcija naroda na ispraćaju Miloševića nije bila nova. Novo mi je bilo samo to što sam recitovala s bebom u stomaku.

- Uhvatila sam se za stomak - za život, kako to kažu Rusi, kad sam rekla: "Moji će potomci piti jed i čemer, a tvoji već piju gorku medovinu za krvavi novac kojim puniš čemer rasprodajući moju djedovinu", i osećala sam da me moj sin bodri... Nadam se da će biti borac na dedu Stevu, i da će i on jednoga dana braniti istinu i pravdu. Čudno je to, moj tata je '68, kad sam ja bila bepče, izašao pred studente sa sličnom porukom Robespjera: "Nema sporazuma, nema primirja s nepravdom"!

Po Beogradu se pronela priča da je vaš suprug iskušenik koji je zbog vas napustio manastir. Koliko ima istine u tome?
- Sve ovo čime se bavim jeste beg od civilizacije i borba za sasvim suprotnu viziju života, pa nije ni čudo da mi je muž jednostavan čovek, kako bi on rekao - pravi Kraljevčanin. Istina je da je jedan period života proveo u manastiru. To se prepozna i na njegovom licu. I dalje je tako predan veri, takva mu je posvećenost idealima, tako i izgleda, još uvek ima dugu kosu, i to kovrdžaviju od moje.

- Međutim, kad mi je prišao, onako kao muškarac, to je već bila njegova prošlost. I sa mnom retko o tome priča. Nas je spojila ljubav prema kosovskoj deci. Bili smo prijatelji, pomagao mi je oko koncerata, scenarija, pisao pesme o Božurima, a onda se preselio u Beograd kako bismo u Narodnom pozorištu spremali veliki koncert "Molitva za stradalnu decu sveta", na kojem je 150 dece nagrađeno kompjuterima.

- Međutim, primetili smo da je nestalo dvadesetak imena nagrađene dece. Već sutradan je bio na Kosovu u potrazi za njima, a ja sam pomislila koliko bi takav čovek mogao da usreći neku ženu. Posle dva meseca ispostavilo se da sam ta žena zapravo ja, a na Detinjce sam se držala za ruke u Knez Mihailovoj sa 250 dece, još ne znajući da sam u drugom stanju.

Jeste li saznali pol deteta?
- Biće Mladić, ako Bog da. Hoću da kažem - pravo muško. Iako sam oduvek želela devojčicu, bila sam presrećna kad sam saznala da je dečak, jer mi je to bio još jedan od znakova da se njegov deda Stevo nije tek tako predao smrti, i da je otišao sa planete tek kad je sebi našao adekvatnu zamenu...

Mnogo se pričalo o vašoj bolesti, odnosno raku koji ste, na sreću, izlečili. Koliko vas je to iskustvo promenilo?
- Bolest mi je, osim muka i borbi, donela mnogo lepote. Zavolela sam prirodu, odlazila sam na planinu Taru, oslobodila sam se nekih ličnih ambicija i sujeta koje ti u susretu sa smrću izgledaju smešno, posvetila se drugim ljudima, prijateljstvu između Srbije i Rusije, dopustila sebi da budem okrenuta svojim idealima i kad je to rušilo moju karijeru, poverovala u čuda, i ona su počela da mi se dešavaju.

- Let sa 500 dece u Rusiju, odlazak sa 60 golootočana u zemlju njihovih snova, susreti s Kastrom, Lukašenkom... A ovo što mi se sada dešava doživljavam kao najveće čudo, strepim, i zahvalna sam i za samu mogućnost da posle svega preživljenog postanem majka.

Ostale vestiArhiva