Šampion po broju zaposednutih površina u Vojvodini, i to ukupno 30.000 hektara, je Miodrag Kostić Kole, vlasnik MK Grupe i kupac šećerana. On je postao vlasnik čak šest kombinata, što na svoje ime što na ime majke Roksande.
Sada, međutim, obrađuje oko 24.000 hektara, od kojih 13.000 u državnom vlasništvu. Razlog za to što je izgubio pravo na obradu 6.000 državnih hektara, a dogodine će, kako se saznaje, izgubiti pravo na još 2.000 hektara, jeste novi Zakon o zemljištu.
Ovim propisom je omogućeno da i zemljoradnici dobiju pravo na obradu državnih hektara, odnosno da novi bogataši ne dobiju državnu zemlju na, praktično, besplatno korišćenje.
Kostića je, kažu, pretekao Đorđe Nicović koji posle kupovine PIK Bečej, a sa još svoja dva poljoprivredna preduzeća, obrađuje oko 25.000 hektara.
Zbog Zakona o zemljištu Miroslav Mišković je takođe izgubio 4.000-5.000 hektara, ali i dalje se, naravno, može nazvati zemljoposednikom. Naime, njegovih pet poljoprivrednih preduzeća obrađuje ukupno 16.000 hektara, od toga još uvek 13.000 hektara državnih.
Na listi zemljoposednika su i Predrag Matijević, vlasnik novosadske istoimene industrije mesa koji ukupno obrađuje oko 12.000 hektara, kao i Mile Jerković, poznat kao vojvođanski kralj oranica i drumova, sa sličnim zemljišnim fondom.
Nijedna aukcija preduzeća u „Spensu”, kažu Novosađani, ne može da prođe bez ovog biznismena iz Bačke Topole. Njegovo ime nalazi se u vlasničkim listovima više od deset preduzeća sa 2.000 radnika. Jerković je nedavno osuđen na sedam godina zatvora u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici zbog šverca cigareta 1997. godine.
U Srbiji zapravo nema tačnih podataka o tome koliko domaći najveći zemljoposednici imaju zemlje, a do nekih rezultata može se doći na osnovu broja preduzeća koje su tajkuni kupili i zemljišta koje su te firme obrađivale.
Prodaja društvenog poljoprivrednog zemljišta počela je odmah posle petooktobarskih promena, a ovaj proces još nije završen jer je i dalje preostalo agrarnih preduzeća s ovim potencijalom čiju vlasničku strukturu valja promeniti, pa zato još ima prostora da zemljoposednici uvećaju svoje latifundije, odnosno, da se na ovoj listi pojave nova imena.
Kod nas se smatra da poljoprivreda nije naročito profitabilan posao. Uostalom, toliki ljudi su pobegli sa zemlje. Biti zemljoposednik je, čini se, nešto sasvim drugo. Motiv za ovu kupovinu nije zato poljoprivredni biznis, već fondovi Evropske unije.
U procesu približavanja EU Srbija, kao uostalom i druge zemlje, može da računa na sredstva iz pretpristupnih fondova koja nisu mala. U nekoj budućnosti mogu se nadati i novcu koji njihovim članicama pripada po osnovu agrara. Po sada uspostavljenoj raspodeli, najveći zemljoposednici su i najveći korisnici tih fondova.
Iako nisu zvanično krunisani, najmoćniji Srbi dobro znaju da cena zemljišta svuda u svetu vrtoglavo raste. Za sada je Srbija opredeljena da ne prodaje zemlju strancima, ali jednog dana ko zna. U takvom scenariju može se ostvariti dodatni profit, pogotovo ukoliko se uzmu u obzir cene po kojima su zemlju kupovali ovdašnji bogataši.
Primena Zakona o zemljištu nije bez problema, pa otuda česti protesti zemljoradnika zbog visoko izlicitiranih iznosa zakupa.
Zemljoradnici, naime, sumnjaju da se iza iznosa zakupa od 60.000 dinara i više po hektaru kriju upravo pomenuti tajkuni kojima se zemlja na ovaj način oduzima, a koji preko svojih ljudi na licitacijama zadržavaju ili dobijaju kvalitetnu obradivu površinu na velikim parcelama. Paorima se, naime, takvi enormni iznosi zakupa ne isplate.

Ostale vestiArhiva