Ruski Savet federacije (Gornji dom parlamenta) trebalo bi danas da izglasa uredbu kojom se dozvoljava angažovanje specijalnih jedinica armije RF izvan granica matične države. Pomenuta uredba, sa neograničenim rokom važenja, daće pravo predsedniku Rusije da u borbi protiv terorizma, a radi zaštite ruskih građana u inostranstvu i drugih oblika ugrožavanja Ruske Federacije, koristi specijalne jedinice i kontraobaveštajnu službu bilo gde u svetu gde je to neophodno. Sve pomenuto trebalo bi da bude u skladu sa članom 3, stav 10, Zakona o odbrani od terorizma, ali i sa odgovarajućim propisima UN.

Prema rečima predsedavajućeg Saveta federacije Sergeja Mironova, koje je prenela agencija Interfaks, u borbi protiv međunarodnog terorizma poseban akcenat je stavljen na korišćenje specijalnih i kontraobaveštajnih službi koje su sastavni deo oružanih snaga ruske armije. I u najavljenoj uredbi će ova veza biti značajno naglašena.

Potreba za donošenje jednog ovakvog rešenja postojala je i ranije, ali je ona dodatno aktuelizovana posle nedavne otmice i ubistva petoro ruskih diplomata u Iraku, objasnio je Mironov.

„Čuvari demokratije“

Nema sumnje da će odluka o mogućim akcijama ruskih specijalaca izvan granica RF izazvati dodatni talas sumnji u „demokratskom svetu”. Posebno ako se ima u vidu činjenica da već za desetak dana u Sankt Peterburgu počinje samit osam najmoćnijih država sveta, koji su mnogi na Zapadu, posebno u SAD, već sada shvatili kao odličnu priliku za obračun sa politikom Moskve.

Nesporazum koji je nastao između, takozvanih, „čuvara demokratije zapadnog tipa” i nove ruske politike, oličene u predsedniku Vladimiru Putinu, sasvim je razumljiv. Naime, tokom nekoliko poslednjih godina Rusija je sebe promovisala kao državu sa ozbiljnom vlašću, nezavisnom međunarodnom politikom i, što je po njene protivnike i najbolnije, kao jakog ekonomskog igrača. I to u svetskim okvirima.

Svaki potez ruskog rukovodstva prati se sa posebnom pažnjom. Od promena cena energenata i strategije njihovog distribuiranja inostranim partnerima, pa preko odbrane sopstvenih strateških interesa na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza, do regulisanja rada stotina hiljada nevladinih organizacija i slobode medija. Sve je pod lupom i u svemu se traže ostaci duha iz sovjetskih vremena.

I upravo tu je greška. Rusija odavno nije Sovjetski Savez, mada se nije odrekla nekih sovjetskih simbola povezanih, pre svega, za najteže doba Velikog otadžbinskog rata, kada su Zapad i Moskva (kao i neposredno posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 2001) barem na neko vreme shvatili svrhu i neophodnost zajedništva. Ali Rusija je i pored teškog ekonomskog i političkog kolapsa koji je doživela po raspadu SSSR-a ostala ono što je bila vekovima pre toga – velika i istinska imperijalna sila. Odreći se takvog statusa bilo bi neodgovorno i prema sadašnjim generacijama i prema onima koji su tu imperiju stvarali. Ideologija u tome nema mnogo mesta. Toga su svesni i na Zapadu, ali u nedostatku drugih jakih aduta, očigledno, najlakše je vratiti se rasporedu karata iz vremena „hladnog rata”.

Podsetimo, svojevremeno, prilikom žučnih rasprava o zaštiti životne sredine i prihvatanju ili neprihvatanju Protokola iz Kjota, američki predsednik Džordž Buš je celom svetu jasno stavio do znanja da je njegov prevashodni cilj zaštita interesa SAD, bez obzira na cenu koju će pri tome morati da plate bilo protivnici bilo partneri Vašingtona.

Proteklih nekoliko meseci svedoci smo takvog stava i kada je u pitanju borba protiv međunarodnog terorizma. Naime, američke obaveštajne službe ni za trenutak se nisu libile da se stave iznad demokratski izabranih vlada velikog broja evropskih zemalja. Posebno „novih”. Tajni letovi i zatvori na neameričkim teritorijama naveli su Evropljane da se s pravom upitaju ko, u stvari, komanduje njihovim životima.

Sličan način ponašanja sprovodi se i na terenu medija. Ispaljujući salve protesta protiv „gušenja slobode štampe u Rusiji”, Vašington istovremeno kidiše na „Njujork tajms” i druge američke listove zbog toga što su obelodanili neustavne radnje pojedinaca iz državne administracije.

Prijateljstvo i interesi

Ono, međutim, što najviše iritira Ameriku jeste rastuća samostalnost Rusije na međunarodno-političkom planu. Sve što je Boris Jeljcin oklevao da uradi, Vladimir Putin čini sa puno uverenja. Mnogo puta isticano lično prijateljstvo ruskog i američkog predsednika ostaje dobar okvir za međusobno razumevanje, ali državnu politiku Putin, uslovno rečeno, tumači slično Bušu – Rusija sama određuje sopstvene interese i sama se bori za njihovo ostvarenje. Upravo to je stav istinske imperijalne sile, bez ikakvih negativnih konotacija takvog statusa.

To u realnom životu znači da ni protivnici ni partneri nisu uvek na istoj strani planete. Svet se menja. Otvoreni pozivi na saradnju upućeni iz Moskve moćnim zemljama dalekog i srednjeg istoka, pre svega Kini, Japanu, Indiji pa i Iranu, nisu slučajni. Ovaj deo naše planete za Rusiju je jednako važan kao i zapadni, pa čak i važniji. Jer reč je o zemljama koje predstavljaju budućnost sveta. Kako svojom mnogoljudnošću i dubokim istorijskim korenima tako i svojim ekonomskim potencijalom.

Ameriku svakako boli što su toga sve svesniji i tradicionalni saveznici u Evropi koji su se i sami našli na muci kako da odgovore na ovoliku racionalnost Moskve. Ne čudi stoga što se pred samit u carskoj prestonici mnogi podsećaju nekadašnje moći Rusije i strahuju od njenog ponovnog buđenja. Buka koja se diže oko zaštite ljudskih prava, kredibilnosti Moskve kao poslovnog partnera ili jasnijeg definisanja spoljnopolitičkih prioriteta, samo služi da prikrije pomenuti strah.

Ostale vestiArhiva