Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Srbija i Crna Gora imaju zajednički problem. Reč je o naglom porastu kredita s kojim se ove države suočavaju u poslednjih pet godina, kao što ih je deset godina ranije krasila ista odlika - neizgrađen tržišno orijentisani finansijski sektor i katastrofalan neuspeh državnih banaka kojim je bankarska kriza u svakoj od ovih zemalja završila. Analitičarima Fonda za razvoj ekonomske nauke koji su se pozabavili fenomenom nagle kreditne ekspanzije u regionu nije ostalo neuočljivo da je naglom porastu kredita prethodila na jednoj strani uspešna makroekonomska stabilizacija, a na drugoj uspešno restruktruiranje bankarskog sektora u koje su u dobroj meri ušle strane banke.
Ekonomski gledano nema ničeg logičnijeg nego da u zemljama gde je ranije učešće kredita bilo izuzetno nisko sada krediti rastu brže od rasta GDP. Sa učešćem kredita od oko 10 odsto, što je bio slučaj recimo u Rumuniji 2001. godine, jednostavno nije moguće ostvariti rast investicija, niti je moguće podstaći povećanje ponude trajnih dobara. Ipak, ekonomska teorija kaže da svaki rast kredita preko 30 odsto godišnje, odnosno dvostruko brži rast od rasta GDP preti da bankarski sistem dovede u krizu.
To potvrđuje i iskustvo zemlja regiona iako su im godišnje stope rasta kredita bile različite kao i porast učešća kredita u GDP. Tako je u Bugarskoj kreditni bum bio 2004. godine sa rastom kredita od 42,9 odsto. U Crnoj Gori su stope rasta kredita 2003. i 2005. godine bile 55,4 odsto. Kreditni vrh Hrvatska je dostigla u februaru 2003. godine kada je zabeležen porast kredita od 30 odsto, dok se u Makedoniji kreditni bum desio u dva talasa, prvom od 1997-1998. godine i drugom od 2003.-2005. godine, ali su stope rasta bile niže od onih u Hrvatskoj i nisu prešle 25 procenata. Višu stopu rasta kredita od Hrvatske imala je, međutim, Rumunija i to u periodu od 2002-do 2005. godine kada je prosečna stopa rasta kredita bila 34 odsto. Prosečna stopa rasta kredita u Srbiji u poslednjih dve godine bila je 33 procenata, a ove godine je ubrzana i dostiže čak 38 odsto.
U svim zemljama regiona u strukturi kredita visoko je učešće kredita stanovništvu, što je i razumljivo jer su oni manje rizični od kredita privredi. To je i jedan od razloga zašto ovako uvećana kreditna ekspanzija nije dovela bankarske sisteme u problematičan položaj. No, kako eksperti ukazuju, nenaplaćeni, odnosno rizični krediti, prepoznaju se uvek sa zakašnjenjem. Osim toga, kako sve zemlje imaju snažan ekonomski rast, novi kreditni portfelji zapravo nisu prošli test recesije.
Kreditni bum je ostavio vidljive posledice na ekonomske politike država regiona, koje se najčešće ogledaju u visokoj inflaciji, visokom rastu spoljnotrgovinskog deficita i velikim problemima u tekućem bilansu plaćanja. Problem sa inflacijom posebno ima Srbija, osetila ga je i Rumunija, dok su druge zemlje kreditnu ekspanziju doživele kao bumerang u spoljnotrgovinskim bilansima. Osnovni uzrok treba tražiti u tome što kratkoročno gledano bez obzira na to koliko kredita je plasirano u proizvodnju ona ne može zadovoljiti potrebe privrede i stanovništva, pa uvoz drastično raste.
Sve države, osim Rumunije, imaju veoma strogo kontrolisan režim deviznog kursa, visok stepen dolarizacije odnosno evroizacije, pa je sastavni deo svakog kredita valutna klauzula. U takvoj situaciji deprecijacija valute ima snažan efekat na rast broja onih koji ne bi mogli da vrate kredite, pa bi i banke mogle da budu dovedene do bankrota ukoliko nemaju zaštitu od deviznog rizika. Naravno, postoji čitav raspon rešenja između bugarskog valutnog odbora i crnogorske unilateralne evroizacije i strogo kontrolisanog fluktuirajućeg kursa u Makedoniji, Hrvatskoj ili Srbiji, koje politikom realne aprecijacije mogu unekoliko da ublaže udar porasta priliva kapitala u zemlju.
U nedostatku kursa kao instrumenta, centralne banke su u svim zemljama pokušale da se sa inflacijom i problemima u tekućem bilansu plaćanja izbore uz pomoć kamatnih stopa. Najviše uspeha u tome imala je Makedonija. No, praktično, veliki problem je to što povećanjem kamatnih stopa na instrumente sterilizacije, kakvi su državni vrednosni papiri, država samo povećava zainteresovanost banaka za unos još većeg kapitala. Praktično se svaka sterilizacija neutrališe većim zaduživanjem u inostranstvu, rast kredita se ne zaustavlja, ali zato rastu troškovi centralne banke.
Upravo zbog toga centralne banke najviše posežu za veoma krutim instrumentom obaveznih rezervi. Hrvatska je tako propisala obaveznu rezervu na skoro sve, od deviznih depozita do hartija od vrednosti koje izdaju poslovne banke. Bugarska ima relativno nisku stopu obavezne rezerve od 8 odsto, ali zato stalno menja osnovicu na koju se ona obračunava. Srbija je rekorder po visini obavezne rezerve na kratkoročna zaduživanja sa stopom od čak 60 odsto. Ipak, u svim zemljama se pokazalo da pooštravanje mera monetarne politike ne prati obavezno i povećanje kamatnih stopa. Zasluga za to pripada veoma oštroj konkurenciji na bankarskom tržištu. Mnoge banke su bile spremne da svesno smanjuju svoj profit ili da zaobiđu restrikcije time što su svoje najveće koorporativne klijente upućivali na direktno zaduživanje kod matičnih banaka u inostranstvu ili su, recimo, osnivale lizing kompanije, samo da ne bi morale da povećavaju kamatne stope. Ispostavilo se zapravo da ni jedna centralna banka u region nije uspela da natera poslovne banke da podignu kamate i da se tim instrumentom uhvati u koštac sa problemom velike tražnje za kreditima.
Otuda i zaključak da će rast kredita biti i dalje problem u svim zemljama regiona JIE sve dok doslednim i dubokim ekonomskim reformama ne bude povećana proizvodnja i podignuta produktivnost u svakoj od pojedinačnih zemalja regiona. Tek onda će, kako kažu analitičari, ponuda uhvatiti korak sa tražnjom i biće normalno, da kao što je danas u evrozoni, učešće kredita u GDP bude 200 i više procenata. Da bi se do toga došlo potrebna je promišljena i obazriva ekonomska politika, u kojoj neće biti raskoraka između monetarnog i fiskalnog sektora, što je tipičan primer u Srbiji danas.

Ostale vestiArhiva