Ažurirajući bazu podataka, na šta ih je podstaklo nedavno izlivanje hlorovodonične kiseline iz BIP-a, ekološki inspektori iz Beograda su samo u deset centralnih gradskih opština otkrili 50 novih firmi koje koriste opasne materije, uz 147 koliko je već na spisku. Listom je reč o malim postrojenjima, koja doduše imaju dozvole za rad, samo što nisu bile zavedene u bazu podataka inspektora, ali upravo takve kućne fabrike upućeni smatraju najvećom pretnjom po životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Veliki pogoni su poznati svima i zato se njihove uprave potrude da urede propisne deponije, makar u krugu fabrike u centru grada, dok manja preduzeća neprimetno nastaju i brzo nestaju pre nego što ih nadležni uoče i provere.
Znajući to, beogradski inspektori očekuju da nađu još više malih pogona kada zađu u periferne opštine. Olakšanje je što je u glavnom gradu, statistički posmatrano, najveći rizik jer se tu smestila gotovo trećina firmi koje barataju opasnim materijama. Sem ako se ne pretpostavi da je, kako najčešće jeste u svim oblastima, nadzor u unutrašnjosti površniji i nemarniji nego u Beogradu i da je situacija u centralnoj Srbiji i Vojvodini još manje pod kontrolom.
S obzirom na to da ratare u okolini Gornjeg Milanovca, kako je ustanovljeno pre nekoliko dana, nije brinulo što korov spaljuju hemijskim otpadom iz „Zvezde Helios”, da im nije smetalo što njive navodnjavaju i stoku poje iz buradi u kojima je stajao otrov, nije čudo što se pojedini mali privrednici ne ustežu da opasan otpad izbacuju na prvoj zabačenoj ledini ili u obližnjoj reci. Izgovor pred sopstvenom savešću, ako im ga ona uopšte traži, nalaze u nepostojanju spalionice za opasan otpad. Mada, nema razloga da ih tišti odlaganje otpada kada im nije strano i da uvezu supstance koje su u Srbiji zabranjene ili koje su ovde dozvoljene na radost proizvođača u Evropskoj uniji, koji ne bi mogli da ih prodaju na sopstvenom tržištu.
– U Srbiju dospevaju reciklati iz Italije i Nemačke, možda i iz drugih zemalja, koji su u EU zabranjeni. Industrijalcima je skupo da uništavaju hemijski otpad, pa ga pretvaraju u „prljav” reciklat i čak plate prodavcu koji ga distribuira uglavnom ka jugoistočnoj Evropi, gde su mere kontrole mnogo slabije i korupcija je rasprostranjenija. Pojedini srpski proizvođači rado uzimaju taj reciklat jer je on i dvaput jeftiniji od čiste supstance koja se može upotrebiti u iste svrhe – kaže „Politikin” izvor iz hemijske industrije, koji je želeo da ostane anoniman.
Na srpsko tržište opasne supstance stižu i ilegalno, najčešće tako što ih preko ruku prevali bezbroj posrednika koji ih prepakuju dok se ne izgube podaci o pravom poreklu i sastavu proizvoda, objašnjava „Politikin” sagovornik. Posle takvog postupka, nezakonite supstance je teško otkriti i pažljivim analizama. Naš izvor napominje da ne treba sumnjati u sve male hemijske fabrike, ali da njih svakako treba staviti pod najveću lupu.
– U takvim postrojenjima su zaposlene iskusne i umešne osobe, samo što su uslovi za rad u pojedinim pogonima sasvim nedopustivi. Znam za jednu fabriku u kojoj opasne materije drže u običnim cisternama na suncu umesto da za njih obezbede specifične kontejnere i rashlađuju ih stručnom procedurom. Većina malih hemijskih pogona nema kotao za reciklažu tako da, budući da u Srbiji nema deponije za opasan otpad, upotrebljavaju sve što mogu, čak i ono što ne bi smelo da se vrati u proizvodnju, dok ostatak bacaju gde im budu zgodno, ne obazirući se na opasnost po stanovništvo – navodi „Politikin” izvor.
Nijedna fabrika koja operiše opasnim materijama još nema integrisanu dozvolu za rad, koja potvrđuje da su bezbedne po životnu sredinu. Rok da steknu dozvolu je 2015. godina. Postrojenjima koja će se tek graditi ni novi set ekoloških zakona, koji sada čeka da ga usvoje republički poslanici, ne sprečava da se smeste u naseljenim sredinama, što nijedan stručnjak ne ocenjuje kao dobar potez.

Ostale vestiArhiva