Iako je ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić, najavljujući mogućnost skraćivanja radne nedelje sa 40 na 32 sata, naglasio da je rečo predlogu koji će konačna formu dobiti kroz dijalog sa socijalnim partnerima, nisu izostale reakcije stručnjaka, poslodavaca i sindikata. Predsednik Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost Branislav Čanak ogorčen je zbog toga što je o predlogu saznao iz medija, i naglašava za Danas da to nije način na koji se ostvaruje socijalni dijalog. Unija poslodavaca Srbije u principu je saglasna sa idejom da se radna nedelja skrati, ali ne prihvataju predlog da se sav teret svali na njihova pleća.
- Ako se privreda već nekoliko meseci suočava sa padom proizvodnje, jasno da se postojeći fond radnih sati ne može održati. Zemlje u okruženju većsu skratile radnu nedelju, pa tako u Sloveniji, Grčkoj i Rumuniji poslodavac plaća 32 sata, dok neradni dan finansira država koja kao osnovicu za obračun koristi minimalnu zaradu u neto iznosu. Ako govorimo o modelu koji bi mogao da se primeni u Srbiji, onda bi svakako trebalo voditi računa o tome da se skraćenje radne nedelje ne odnosi i na firme poput prehrambenih, koje još ne osećaju posledice krize. S druge strane, metalski kompleks, gde je zabeležen pad tražnje za oko 40 odsto, kao i izvozna preduzeća, koja se suočavaju sa manjkom porudžbina, ali i inostrane kompanije koje su u Srbiji otvorile svoje pogone, trebalo bi da primene ovaj model - kaže za Danas predsednik Unije poslodavaca Srbije Stevan Avramović.
Stručni saradnik Kvartalnog monitora Mihail Arandarenko smatra da model prema kome bi radna nedelja bila skraćena, plate ostale iste a radnici bili u obavezi da to nadoknade kroz prekovremeni rad u narednih šest do 12 meseci, deluje kao utopija i prilično neozbiljno, utoliko pre što je u ovom momentu nemoguće predvideti trajanje i dubinu krize.
- Neke od firmi već se suočavaju sa padom prihoda i smanjenjem poslova, i njima se ne može nametnuti obaveza da plaćaju neki budući rad. Firme na krizu obično odgovaraju smanjenjem zaposlenih ili zarada, a država smanjenjem troškova. Ukoliko je rečo privatnom sektoru, ne postoji način da se poslodavac natera da plati za rad koji nije realizovan, ali svaka firma može u dogovoru sa zaposlenima da se prilagodi uslovima na tržištu, i da odredi da li će kroz skraćenu radnu nedelju smanjiti platni fond. To jeste tržišni način ponašanja, jer će radnici zadržati radna mesta, poslodavac će sačuvati proizvodne potencijale, a u slučaju uvećane konjukture, lako će da podigne obim proizvodnje bez angažovanja i obuke novih radnika. Ali, propisati da takav model bude obavezujući za sve, nije racionalno jer se ne nalaze sve firme u istoj situaciji - objašnjava Arandarenko.
On dodaje da je nerealan i predlog da neradni dan u skraćenoj radnoj nedelji finansira država, jer je uz postojeći budžetski deficit i najavu da će prihodi po osnovu poreza verovatno početi da se smanjuju, nejasno iz kojih izvora će biti obezbeđena ta dodatna sredstva. „Novo zaduživanje u inostranstvu, kako bi se povećala potrošnja, svakako nije optimalno rešenje. S druge strane, sigurno je i da takav model ne bi trebalo primeniti na sva preduzeća i u svim granama, ali se onda postavlja i vrlo osetljivo pitanje prema kojim kriterijumima odrediti korisnike tih sredstava. Ne postoji mogućnost da država objektivno proceni koje će firme biti prinuđene da otpuštaju radnike pa je rizik od zloupotreba prevelik“, tvrdi Arandarenko.

Ostale vestiArhiva