Bez obzira na to što je većina srpskih ekonomista podržala novi antikrizni paket Vlade Srbije, u njihovim ocenama, ipak, provejava strepnja da mere neće biti dovoljne u borbi protiv recesije. Te rezerve kao da daju za pravo onima koji, poput analitičara Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije dr Vladimira Gligorova, smatraju da nijedna od mera nije strateška i da ne nudi dugoročnije rešenje. Odnosno, novim paketom se samo pokušavaju sanirati državne finansije, umesto da se stvara osnova za podizanje proizvodnje i tražnje i slamanje recesionog trenda.
Ako bi se brojke na kojima počiva paket antikriznih mera čitale bukvalno, ne bi se moglo doći do takvog zaključka. Da bi se smirile državne finansije, merama štednje i dodatnim oporezivanjem pokušaće se ispumpati 100 milijardi dinara (oko milijarde evra), dok je za stimulisanje privrede namenjeno oko 162 milijarde dinara (1,7 milijarda evra). Međutim, dok je stabilizacioni deo paketa koliko-toliko u rukama države, onaj podsticajni, u velikoj meri, zavisi od dobre volje, razumevanja i interesa spoljnih faktora.
Da bi se došlo do takvog zaključka, dovoljno je pogledati strukturu podsticajnih mera. Najvažnija stavka (117 milijardi dinara) su krediti koje bi poslovne banke odobrile privredi uz kamatu upola nižu od tržišne, pri čemu bi im razliku nadoknadila država. Slična je priča i s kreditima za likvidnost, gde država namerava da usmeri četiri milijarde, a od banaka očekuje još 80 milijardi. Odnos kod investicionih kredita je sličan: pet milijardi državnih para i 12 milijardi bankarskog novca. Poslednja tačka stimulacionog paketa su kreditne linije inostranih kreditora vredne 45 milijardi dinara.

Stara privreda i skupa država
Nagoveštaji da bi se od državnih podsticajnih mera najviše mogli okoristiti najveći unutrašnji i spoljni dužnici govore da bi Srbija mogla ostati u začaranom krugu neefikasnosti. Premda je reč o najvećim privatnim kompanija u zemlji, njihovo spasavanje ostaviće nam samo staru privredu i skupu državu. I to bi mogli biti konačni efekti Vladinog antikriznog paketa?
Problem Srbije je u tome što ona nema novčanih rezervi da bi, poput razvijenih zemalja, nalivala finansijski sistem novim količinama kapitala i tako pokušala da pokrene tržišnu konjunkturu. Zato je guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić i išao sa stručnjacima MMF-a u Beč, ne bi li od šefova najvažnijih banaka u našoj zemlji izvukao obećanje da njihova izloženost (odobravanje zajmova) prema srpskim korisnicima u 2009. neće biti manja nego u prethodnoj godini.
Obećanje je dobijeno, ali da li su time otklonjena sve potencijalne opasnosti? Glavni ekonomista Privredne komore Srbije Goran Nikolić objašnjava da pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) donosi pad državnih prihoda i vodi novom rebalansu budžeta, dok obaranje plata za posledicu ima nižu tražnju, što produbljuje recesiju. Još slikovitije objašnjenje daje Vladimir Gligorov, koji kaže da, ako pad BDP-a od dva procenta za rezultat ima otpuštanje jednog procenta zaposlenih, onda bi sunovrat privrednih aktivnosti za pet procenata ugasio bar 2,5-3 odsto radnih mesta. Ako bi do toga došlo, državne finansije bi se opet našle u krizi, bio bi potreban novi rebalans i verovatno još rigoroznije fiskalne mere.
Zato savetnik za strana ulaganja dr Milan Kovačević i pledira na to da državna podstakne investiranje i da olakša likvidnost privrede. S druge strane, član redakcije prognostičkog biltena „Makroekonomske analize i trendovi“ dr Miladin Kovačević poziva da se, baš u ovim teškim vremenima, uđe u temeljnu reformu javnog sektora i poreskog sistema. Po njemu, nužno je u potpunosti preoblikovati javni sektor, staviti ga na zdrave finansije i učiniti efikasnim i nezavisnim. S druge strane, poreska reforma trebalo bi da donese sistem sintetičkih poreza, umesto dosadašnje politike izdrobljenih državnih nameta.
Nema pouzdanog odgovora na pitanje da li u Vladi Srbije razmišljaju u tom pravcu. Ako se ne razmišlja, onda je antikrizni paket samo kupovina vremena. Pri čemu se ispušta iz vida opaska dr Gligorova da aktuelna kriza pokazuje da srpska privreda nije samofinansirajuća i da je zavisna od tuđeg kapitala. Dok je on bio pristupačan i jeftin, imali smo proizvodnju i rast. NJegovo poskupljenje i manja dostupnost pokazuju da nam je potrebna drugačija privreda i jeftinija država.

Ostale vestiArhiva