Kada sam oktobra prošle godine poslednji put imao čast da se obratim ovom visokom telu, izrazio sam puno poverenje svoje zemlje u spremnost i sposobnost Ujedinjenih nacija da, putem pregovora, a kompromisom koji će biti u skladu sa temeljnim načelima međunarodnog pravnog poretka, pokrene sa mrtve tačke i reši ozbiljan problem južne srpske pokrajine Kosova i Metohije. U toj prilici sam izrazio spremnost srpske strane da na konstruktivan način učestvuje u pregovorima, da doprinese idejama za rešenje i da prihvati svaku vrstu razumnih predloga koji ne bi doveli u pitanje princip nenarušivosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta demokratskih država. Pregovori traju već izvesno vreme, ali nažalost do sada nisu doneli stvarnog rezultata. Svrha mog današnjeg obraćanja jeste da u ime Srbije ukažem na mogućnosti da se ostvari suštinski napredak, da iznesem neke od ideja koje Srbija nudi kao put prema rešenju i da skrenem vašu pažnju na neke elemente kosovskog problema koji su do sada ostali gotovo potpuno potisnuti.
Ubeđen sam, gospodine predsedniče, da upravo Savet bezbednosti UN mora da podrži napore pregovarača da dođu do rešenja kosovskog problema, i to ne samo zato što postojeće stanje u pokrajini reguliše Rezolucija 1244. U krajnjoj liniji, ovde je reč o poštovanju suštinskih načela i vrednosti koje u celom svetu štiti ovo visoko telo. Radi se, dakle, o temeljnim pravilima ophođenja u međunarodnim odnosima s jedne, i očuvanju mira i bezbednosti u jednom tradicionalno osetljivom delu sveta kao što je Balkan, s druge strane. Sa punom verom u nepristrasnost i odgovornost ovog visokog tela Svetske organizacije, moja zemlja očekuje da njeni argumenti budu razmotreni i poduprti apsolutnim autoritetom Saveta bezbednosti.
Podsećam vas, gospođe i gospodo, da je Kosovo i Metohija, na osnovu Povelje UN, Završnog akta iz Helsinkija i Rezolucije SB 1244, neosporno deo suverene demokratske Srbije, i da tu elementarnu činjenicu još niko nije uspeo da pravnim argumentima dovede u pitanje. Danas smo suočeni sa situacijom da albanska etnička grupa, koja na Kosovu i Metohiji čini ubedljivu većinu, ultimativno zahteva da dobije nezavisnost, međunarodno priznanje i pun suverenitet nad delom teritorije koja pripada Srbiji. Kažem ultimativno jer je očigledno da se argumentacija za nezavisnost Kosova svodi na nasilje i neprestanu pretnju pukom silom. Činjenice nemilosrdno svedoče da je od 1999. godine naovamo na delu bila zapravo politika nasilja i bezobzirnog etničkog čišćenja. Te činjenice kazuju da je preko 200 hiljada Srba, ili 60% od broja koji su tamo živeli pre 1999, proterano, da je preko hiljadu Srba ubijeno, a da je srpska imovina ili uništena ili prisvojena, da je uništeno ili oštećeno preko 150 srpskih crkava i manastira, a da preostalo srpsko, ali i skoro sve drugo nealbansko stanovništvo, živi u neljudskim uslovima, bez posla, bez slobode kretanja, a u stalnom strahu za goli život. Najzad, u martu 2004. došlo je do dvodnevne provale nekontrolisanog nasilja, sa ubijanjem i zlostavljanjem nealbanaca, pljačkom i paljevinama, pri čemu je za to kratko vreme teško oštećeno 35 hrišćanskih crkava, među kojima i jedan jedinstveni spomenik s početka 12. veka.
Srbija, s druge strane, dosledno ispoljava spremnost da se suoči sa realnošću, da prihvati kompromis i postigne sporazum, uz zapravo dva elementarna ograničenja: ona odlučno odbacuje svaki pokušaj da se nametnutim rešenjem oduzme skoro 15 procenata teritorije Srbije, i isto tako odlučno zahteva da se obezbede opstanak i egzistencija dostojni čoveka za srpsko i drugo nealbansko stanovništvo koje je na Kosovu i Metohiji ostalo da živi. Tražeći to, Srbija zapravo traži ostvarenje principa multietničnosti, prava na slobodu kretanja, veroisposvesti i obrazovanja. Ona traži da se zaštite i sačuvaju verski i kulturni spomenici koji nisu samo njeno nego svetsko kulturno nasleđe, ali isto tako da se na Kosovo i Metohiju vrate prognani koji su bili proterani iz svojih domova, i da se na taj način stane na kraj posledicama ogoljenog etničkog čišćenja. Srbija, gospodine predsedniče, ne traži ništa više i ništa manje od elementarne ravnopravnosti i potvrde spremnosti da se prema srpskoj zajednici u pokrajini, na rečima i delu, postupa kao sa bilo kojim drugim narodom koji je zastupljen pod krovom Svetske organizacije.
U pokušaju da se dođe do rešenja kosovskog problema u prvo vreme je preovladavao razložan stav da svakome razgovoru o budućem statusu pokrajine mora da prethodi ispunjenje standarda. Iskoristiću priliku da vas podsetim šta je ispunjenje standarda na Kosovu i Metohiji zapravo podrazumevalo. Tu je, gospodine predsedniče, ako se stvari nazovu pravim imenom, u pitanju bila elementarna fizička bezbednost za preostalo nealbansko stanovništvo, pravo tih ljudi da se kreću po pokrajini, pravo dece da idu u školu, pravo vernika da odlaze u crkvu, pravo bolesnih da se leče i pravo mrtvih da budu dostojno sahranjeni.
Drugačije rečeno, takozvani standardi podrazumevaju zapravo osnovna ljudska prava koja ne bi trebalo, niti bi smela da budu predmet bilo kakvih pregovora. Pošto se pokazalo da stanje sa standardima, umesto da se popravlja, postaje sve teže, prešlo se na stav da početak ispunjavanja standarda mora da teče naporedo sa procesom pregovora o statusu. Sada smo, nažalost, konačno došli u situaciju da se kao jedini predmet pregovora vidi status Kosova, dok se o standardima - bez mnogo ubeđenja - govori kao o nečemu što će, pretpostavlja se, valjda samo po sebi biti rešeno. Imali smo, dakle, politiku «standardi pre statusa», zatim «standardi i status», da bismo, verovatno zbog uverenja da albanska zajednica nije u stanju da poboljša standarde, došli do politike «status bez ispunjenja i minimalnih standarda».
Napredak nije ostvaren ni u pokušaju da se reši pitanje decentralizacije, koje bi garantovalo osnovne mehanizme samouprave u opštinama gde jedna etnička grupa predstavlja većinu. Ukazujem ovom prilikom da bi jedan takav sporazum verovatno omogućio srpskoj zajednici da ozbiljno razmotri mogućnost aktivnijeg učešća u radu kosovskih institucija, što bi nas svakako dovelo korak bliže postizanju za sve prihvatljivog i sporazumnog rešenja budućeg statusa pokrajine. Zbog toga je Srbija nedavno pokrenula još jednu inicijativu u pravcu nastavka razgovora o decentralizaciji, kao i zaštiti crkava, manastira i kulturne baštine, kako bi se pre početka razgovora o statusu i uporedo sa njim postigao stvarni napredak u ovoj oblasti. To bi dalo podsticaja i samim razgovorima o statusu, ali bi pre svega srpskom i ostalom nealbanskom stanovništvu u pokrajini otvorilo realniju perspektivu mirnog života, a to znači opstanka i povratka na Kosovo i Metohiju.
Suština stava Srbije je da se trajno rešenje može postići uz poštovanje osnovnih principa međunarodnog pravnog poretka koji su izričiti u smislu da su suverenitet i teritorijalni integritet demokratskih država neprikosnoveni. U tim okvirima, postoji niz mogućnosti da se izbegne više nego opasan presedan jednostranog oduzimanja teritorije da bi se zadovoljile ekspanzionističke težnje albanske etničke manjine. Evropsko iskustvo je više nego bogato postojanjem niza odgovarajućih rešenja, sa različitim stepenima autonomije, koji dopuštaju različitim nacionalnostima da u miru i ravnopravnosti razvijaju sopstvene i poštuju tuđe privredne, kulturne i tradicionalne vrednosti.
Pre otpočinjanja sledeće faze razgovora o budućem statusu Kosova i Metohije, Srbija je iznela platformu o suštinskoj autonomiji za pokrajinu. Naša platforma predviđa rešenja po kojima bi Kosovo i Metohija, koje naseljava velika albanska većina, raspolagalo najvećom mogućom autonomijom, i još garantovanom autoritetom međunarodne zajednice kroz međunarodni sporazum i međunarodno prisustvo. U izlaganju ovakvog pristupa rukovodili smo se pitanjem - da li ono što većinski Albanci na Kosovu i Metohiji danas suštinski traže može da se realizuje i na neki drugi način, osim nezavisnošću pokrajine i stvaranjem još jedne albanske države na tlu jedne druge države, Srbije. Došli smo do nedvosmislenog odgovora da je to moguće i ponudili predlog rešenja za ozbiljne razgovore.
Srbija je na takvo rešenje bezrezervno spremna, ne tražeći nikakve posebne ustupke. Svojim stavom prema slučaju Kosova, moja zemlja, gospodine predsedniče, zastupa u stvari najopštiji dugoročni interes, a boreći se za očuvanje svoje teritorijalne celovitosti, bori se za princip koji je zaloga zdravih međudržavnih odnosa, pa - bez preterivanja - i osnovni preduslov očuvanja stabilnosti i mira u regionu i celom svetu.
Demokratska Srbija ne može da pristane na nezavisnost Kosova i Metohije i zato što je privržena međunarodnom pravu i poštovanju potpisanih dogovora, ali i iz razloga samopoštovanja, nerazdvojnog od poštovanja za druge. Kosovo je za Srbiju neposredno povezano sa tradicijom nacionalnog dostojanstva. Pozivam vas, uvaženi predstavnici vodećih zemalja slobodnog i demokratskog sveta, da za trenutak pokušate da sopstvenu domovinu zamislite u položaju države od koje se traži da jednoj agresivnoj etničkoj grupi (koja, uzgred rečeno, već ima u neposrednom susedstvu svoju državu) prosto ustupi deo zemlje iz kojeg je nacija potekla, i koji je u istoriji vezan za vremena njenog najvećeg procvata. Zaista, koja bi demokratska država na tako nešto pristala? Verujem da delimo zajedničko uverenje da bi to u osnovi bio akt prinude i pravnog nasilja, i nema te demokratske države i te izabrane vlasti, u Srbiji ni u celom svetu, koja bi se sa takvim postupkom mogla pomiriti. Na osnovu izloženog, uveren sam da možete sa dubljim razumevanjem da sagledate neodrživost zahteva za nezavisnost južne srpske pokrajine. I molim vas da ne zaboravite staru istinu da rđavi istorijski obrti imaju tendenciju da se ponavljaju, kao i da nijedan čovek i nijedna država nikada nisu ostrvo za sebe.
U ovoj prilici je, pored razloga koje sam pomenuo, neophodno imati na umu i slovo Rezolucije 1244, koju je ovo telo usvojilo juna 1999, uspostavljajući civilno i vojno prisustvo na Kosovu i Metohiji pod upravom UN. Taj isti dokument doslovno potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, i još izričito kaže da Kosmet treba da ostvari status suštinske autonomije u okviru međunarodno priznate Srbije. U ovom dokumentu, kao što svakako znate, nema ni reči o samoopredeljenju (odnosno "većinskoj volji stanovništva"), isto kao što se nezavisnost - uslovna ili bezuslovna, posredno ili neposredno - uopšte ne pominje. Ni Rezolucija 1244 ni rukovodeći principi Kontakt grupe, koju je ovo telo ovlastilo, ne govore o nametnutom rešenju i perspektivu vide pre svega u kompromisu i sporazumu dveju strana. Sve je to, gospođe i gospodo, za Srbiju potpuno prihvatljivo. Ono što nije prihvatljivo, i sa čim se ona ne može ni u kojem slučaju saglasiti, jeste rešenje koje bi ipak bilo nametnuto.
Rešenje kosovskog pitanja kojem svi težimo mora biti univerzalno upravo radi izbegavanja opasnosti da promena granica postane presedan na koji će druge etničke manjine sa teritorijalnim pretenzijama moći da se pozivaju u budućnosti. Pravedno, trajno i stabilno rešenje se može pronaći isključivo davanjem najšire, suštinske autonomije u okvirima međunarodno priznatih granica Srbije. U regionu kakav je jugoistok Evrope, gde brojnih i kompaktnih etničkih manjina ima u više zemalja, nepovredivost granica je jedini princip koji može na duži rok garantovati stabilnost. Eventualno nametnuto rešenje kosovskog problema neminovno bi imalo posledica po stabilnost i demokratski poredak celog regiona.
Podsećam vas, gospođe i gospodo, da su, od demokratskog preobražaja zemlje oktobra 2000, srpske vlade uspešno vodile zemlju i samostalno izlazile na kraj sa svim teškoćama tranzicije. Demokratske vlasti Srbije delovale su u regionu konstruktivno, a unutar zemlje je ostvaren privredni rast, obezbeđena sloboda medija, poštovanje ljudskih prava i značajno su suzbijeni kriminal i korupcija. Uspeli smo da ostvarimo suštinski napredak u saradnji sa Tribunalom u Hagu. Samostalno, i po cenu velikih rizika osvojena, demokratija je u Srbiji pustila korena i uspela da za nepunih šest godina bitno popravi položaj naroda, i da zemlju vrati na mesto koje joj u zajednici naroda pripada. Međutim, ako bi Kosovo dobilo nezavisnost, svi ti uspesi bi jednim potezom bili obezvređeni i dovedeni u pitanje. Parlament Srbije bi bez ikakve sumnje odbacio svako nametnuto rešenje, i proglasio ga nelegitimnim i pravno ništavnim, a Srbija bi nastavila da teritoriju Kosova i Metohije smatra delom svog suvereniteta. Takav razvoj događaja, gospodine predsedniče, sigurno ne bi doprineo opštem interesu mira, stabilnosti i unapređivanju uspešno pokrenutih demokratskih procesa na Balkanu, već bi bolje rečeno bio izvor nestabilnosti celog regiona.
Dopustite mi da još jednom naglasim spremnost Srbije da se ovakav neželjen scenario izbegne na jedini moguć način - pregovorima i kompromisom. Mi smo spremni da pristupimo pregovorima o budućem statusu Kosova i Metohije, i iskreno želimo da preuzmemo svoj deo odgovornosti u pronalaženju kompromisnog i istorijski pravičnog rešenja. Srbija je životno zainteresovana za uspeh pregovora, a nema sumnje da je za uspešan početak i dalji tok razgovora od posebnog značaja način na koji će oni biti pripremljeni i organizovani. Zbog toga i ovde ukazujemo na izuzetno važnu ulogu Specijalnog izaslanika generalnog sekretara koji treba da, pre početka prve runde razgovora o statusu pokrajine, zajedno sa srpskom i albanskom stranom okvirno pripremi teme pregovora, pravila, nivo i format vođenja pregovora. Srpska strana je već u dva pisma specijalnom izaslaniku Ahtisariju iznela svoje viđenje i konkretne predloge, a pre nekoliko dana smo, pošto smo kratko obavešteni o datumu početka razgovora, specijalnom izaslaniku dostavili još razvijeniji i detaljniji predlog. Ovo činimo upravo zato što verujemo u celishodnost razgovora i iz uverenja da samo ozbiljni, otvoreni, dobro pripremljeni i nepristrasno vođeni razgovori mogu doneti sveobuhvatno i dugoročno rešenje ovog teškog pitanja.
Hoće li doći do pozitivnog rešenja, što podrazumeva kompromisan ishod, u ovom trenutku ne zavisi samo od temeljnih pregovaračkih pozicija dveju strana nego gotovo isto toliko i od načina na koji će se ovi pregovori voditi. To znači da i treća strana, ona koju čini međunarodna zajednica, a predstavljaju je specijalni izaslanik generalnog sekretara i Kontakt grupa, nosi veliku odgovornost za početak, za tok i za ishod razgovora. Štaviše, moglo bi se reći da, zbog velike udaljenosti početnih stavova dveju strana u sporu, posredujući činilac ima posebno veliku odgovornost. Zato je priprema razgovora toliko važna, i uvereni smo da će sve uključene strane dati svoj doprinos da se na valjan način pripreme razgovori, kako se ne bi dogodilo da oni i pre samog početka budu osuđeni na neuspeh.
Gospodine predsedniče, uvaženi članovi Saveta bezbednosti, cela moja zemlja i moj narod upravljaju pogled u vas kao u najviši autoritet koji garantuje poštovanje prava, pravičnosti i demokratskih vrednosti. Srbija, kao stara evropska država i suosnivač Svetske organizacije, veruje da za nju podjednako kao za sve demokratske države važe ova najviša načela na kojima počivaju međunarodni poredak, mir i bezbednost savremenog sveta. Zato, zahvaljujući vam na prilici koju ste mi pružili da vam se obratim, želim na kraju da naglasim da Srbija sa punim pravom očekuje da Savet bezbednosti, pridržavajući se Povelje Svetske organizacije, u celosti zaštiti suverenitet, teritorijalni integritet i nepovredivost međunarodno priznatih granica Srbije.

Ostale vestiArhiva