Jedna od konstatacija koja se, takođe, mogla čuti, jeste da je Srbija visoko centralizovana zemlja, ekonomski zatvorena, bez kontakta sa susedima i do te mere asimetrična da više ne može racionalno da funkcioniše. Direktor Republičkog zavoda za razvoj Edvard Jakopin ukazao je na činjenicu da, prema podacima iz prošle godine, samo u dva okruga, Južnobačkom i u Beogradu, radi 50 odsto od ukupnog broja preduzeća, koji angažuju više od 51 odsto zaposlenih. „Ta preduzeća donose državi 66 odsto prihoda, sa istim procentom učestvuju i u ukupnoj dobiti a raspolažu sa 70 odsto kapitala. Asimetričnost je odličje i demografske slike, jer pozitivan bilans ima samo 13 gradova i pet opština sa mešovitom nacionalnom strukturom, dok se preostali delovi Srbije prazne a njihovi potencijali ostaju neiskorišćeni“, naglašava Jakopin i dodaje da je problem neravnomernog ekonomskog razvoja kulminirao u drugoj fazi tranzicije, u kojoj je „izbrisano“ 250.000 industrijskih radnika, brojne fabrike su ugašene a neki industrijski gradovi i regije više ne mogu da nose taj epitet.
Miladin Kovačević, pomoćnik direktora Republičkog zavoda za statistiku, ukazao je da je Zakon o regionalnom razvoju dobra podloga za ravnomerniji ekonomski razvoj, ali samo u opsegu u kome računa na budžet, koji nije veliki, ili na evropske fondove, koji su nam još nedostupni. „Mnogo snažniji instrument regionalnog razvoja trebalo bi da bude sveobuhvatna reforma javnog sektora, kojom bi bila relaksirana budžetska potrošnja, očuvana socijalna funkcija države i napravljen atraktivan prostor za investicije“ zaključio je Kovačević. On podseća da pitanje teritorijalne podele ima pet aspekata. Prvi je geografski, koji sadrži i kulturno istorijsku dimenziju, drugi je razvojni, slede administrativni, statističko-informacioni i politički aspekt. „Iako su samo razvojni i statističko informacioni aspekti u funkciji privrednog rasta, ostala tri činioca su instrumenti koji determinišu razvoj“, tvrdi Kovačević.
Kao argument za regionalizaciju Srbije najčešće se pominje da je to uslov za pridruživanje Evropskoj uniji, gde se takav način organizovanja države podrazumeva. Pri tom, niko ne govori o tome da postoje različiti modeli regionalne podele, koje je svaka država birala prema svojim potrebama. Na primer, klasične regije imaju Španija, Portugalija, Italija, Irska ili Poljska, gotovo centralizovane su Francuska, Rumunija i Grčka, a najdalje su u tom poslu otišle Nemačka, Austrija ili Belgija, koje su organizovane kao federacije. Tako pitanje regionalizacije prevazilazi samo političko opredeljenje i zalazi u sferu ekonomije u kojoj se, kao najvažniji, nameće problem raspolaganja razvojnim budžetom.
Zanimljiv je podatak da su Irska, Španija i Grčka samo u poslednjoj deceniji koristile na desetine milijardi evra iz evropskih fondova namenjenih regionalnom razvoju. Bilo bi razumno da i mi računamo na ta sredstva, ali njih država Srbija ne može da povlači za svoje regije, već regioni moraju da imaju organizacionu snagu i autoritet da ih same apliciraju - kaže za Danas Mihailo Crnobrnja, profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA).
On dodaje da ni sedam regija koje su zakonom definisane, nisu pravljene prema jasnim kriterijumima. Dok je „južna pruga“ celovito nerazvijen region, nije jasno kako je povučena linija između centralne i zapadne Srbije i kakva je razlika napravljena između Loznice i Kragujevca.

Nerazumno rešenje
Ideja o regionima kao statističkim oblastima, nije najsrećnije rešenje, jer mi se ne čini razumnim da te celine odlučuju o svojim razvojnim programima, a da onda treba da mole centralnu vlast za sredstva. Mnogo primerenije bilo bi da regioni budu administrativno političke celine, tako da onaj ko donosi odluke, ima mogućnosti i mehanizme i da ih realizuje - kaže za Danas Mihailo Crnobrnja.

Ostale vestiArhiva