Ukoliko se postojeći Nacrt zakona o zadrugama usvoji u sadašnjem obliku biće to opelo za zadrugarstvo u Srbiji, koja je, da podsetimo, bila jedan od 12 osnivača Međunarodnog zadružnog saveza 1895. godine, ocenio je za naš list predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije prof. dr Miladin Ševarlić.

Svoju tvrdnju naš sagovornik zasniva na tome što je u Nacrtu zakona predloženo da nepokretna imovina zadruga, koja se vodi kao društvena, postane državna – što bi, ukoliko se usvoji, bila svojevrsna nacionalizacija zadružne, odnosno kolektivne svojine privatnih lica.

Nacionalizacija umesto restitucije

Odnos predlagača Nacrta zakona – Ministarstva za privredu suprotan je proklamovanom zalaganju partija s demokratskim predznakom za povraćaj ili isplatu oduzete privatne svojine, pri čemu se zaboravlja da je zadružna imovina specifičan oblik privatnog vlasništva, ravnopravan sa svim drugim svojinskim oblicima.

I tako dok se, s jedne strane, evidentira oduzeta imovina, kako bi se procenio dug države prema oštećenim vlasnicima, istovremeno se priprema nova nepravda i uzurpacija zadružne imovine, upozorava naš sagovornik.

Prema zadrugama i zadrugarima država se ponašala ultimativno i nadređeno, propisujući im obavezu da u određenom roku dokažu i dokumentuju pravo na imovinu koju su generacije zadrugara stekle radom, iako se zna da je u toku bezbrojnih integraciono-dezintegracionih procesa tokom prethodnih decenija zadružna svojina višekratno preknjižavana, tako da ni timovi stručnjaka – pravnika i advokata ne bi mogli da razmrse to klupko.

Umesto toga, bilo bi celishodnije da se država obaveže da u toku od dve godine dokaže koji je deo imovine u zadrugama njena svojina, a da sve što ne može da dokaže kao svoj posed prevede u zadružnu imovinu, izričit je dr Ševarlić.

Odnos države prema zadružnoj svojini, koji je demonstriran u Nacrtu zakona, podseća na odnos prema sredstvima samodoprinosa kojima su građani rešavali svoje infrastrukturne i druge probleme u seoskim područjima. Objekti izgrađeni ličnim sredstvima građana postajali su imovina javnih i komunalnih preduzeća, koja se nalaze pred privatizacijom, a da nema ni govora da će sredstva koja su građani lično uložili u njih biti isplaćena investitorima.

Ne sporeći da u Nacrtu zakona ima i značajnih pomaka zasnovanih na evropskom zakonodavstvu, koji bi trebalo da omoguće jačanje preduzetništva u zadrugarstvu, dr Ševarlić ukazuje i na problematični predlog da pravna lica mogu steći status zadrugara i po osnovu srazmerno većeg članskog uloga raspolagati i sa do 30 odsto broja glasova. Jer, time se krši jedno od osnovnih načela zadrugarstva po kojem jedan zadrugar ima jedan glas, što krije u sebi opasnost zloupotrebe tog prava od strane ekonomski moćnijih.

Da bi se to sprečilo neophodno je da članovi zadruge, kao i dosad, mogu biti samo fizička lica na bazi istih udela u zadružnoj imovini, smatra dr Ševarlić.

Kontradiktorni član zakona

Član 97. u Nacrtu zakona nije problematičan samo zbog toga što predviđa prevođenje društvene imovine u zadrugama u državnu, već i zbog svoje kontradiktornosti.

Jer, dok se, s jedne strane, planira podržavljenje nepokretnosti u društvenoj svojini, dotle se, s druge, predlaže da manje vredna i tehnološki zastarela pokretna imovina ostane svojina zadrugara.

To upućuje na zaključak da isti lobi ili interesna grupa, koja stoji iza takvog predloga, pokušava da vredne nepokretnosti u zadrugama – stotine hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, desetine hiljada kvadrata poslovnog prostora, među kojima i zgradu Zadružnog saveza Srbije u centru Beograda, prevede u državni posed, a zatim, najverovatnije, u daljem toku procesa privatizacije proda, kao za državu neinteresantnu, smatra dr Ševarlić.

Po rečima našeg sagovornika, i zadruge i njihove asocijacije, s izuzetkom dela vojvođanskih su, uglavnom, pasivne, umesto da su same predložile zakonska rešenja zasnovana na međunarodnim zadružnim načelima i aktuelnoj regulativi EU i preporukama Međunarodne organizacije rada.

Država, pritisnuta snažnim socijalnim problemima zbog gotovo milion ljudi bez posla, ne bi trebalo da se lišava mogućnosti za zapošljavanje i privredni razvoj, koje nudi zadrugarstvo.

Tako je na nedavnoj promociji modela zadružnog sektora privređivanja u Italiji ukazano da se broj zaposlenih radnika u toj zemlji za pet godina povećao za 200.000 zahvaljujući formiranju raznih oblika radnih zadruga.

Dok se našim zadrugama sprema oduzimanje imovine, u svetu su one vlasnici ili dominantni suvlasnici renomiranih firmi u prehrambenoj industriji i trgovini, a po osnovu štedno-kreditnih zadruga – i velikih banaka poput Kredi agrikol i ranije Rajfajzen banke.

Stoga je jedini izlaz iz postojeće situacije izrada novog, suštinski poboljšanog Nacrta zakona koji bi partnerski sačinili zadružni poslenici i predstavnici Ministarstva za privredu.

Ostale vestiArhiva