Beograd- Novi krug bečkih sastanaka o tehničkim, nestatusnim temama koji bi, prema planovima specijalnog izaslanika UN za pregovore o budućem statusu Kosova Martija Ahtisarija trebalo da prethodi susretu na vrhu Beograda i Prištine, sutra će otvoriti razgovori o zaštiti crkvene i kulturne baštine na KIM. Prema rečima člana beogradskog pregovaračkog tima i savetnika predsednika Srbije Dušana T. Batakovića, razgovaraće se o zaštitnim zonama oko srpskih manastira, crkava i ostalih kulturnih dobara, mehanizmima implementacije njihove zaštite, listi posebnih potreba SPC - izuzeća od poreza i drugih dažbina za zaštićene zone, kao i o albanskom zahtevu za vraćanje arheološke zbirke koja je svojevremeno, zbog izložbe, preneta u Beograd.

Da li će bezbednost i imovina, kako je to tražio Beograd, biti među kriterijumima za određivanje zona zaštite ili će se o njima razgovarati posebno u okviru završnog dokumenta, kako je na sastanku u manastiru Visoki Dečani insistirao Unosek ?
- Mi ne možemo da odustanemo od kriterijuma koji su ključni za dugoročnu bezbednost i za ekonomsku održivost budućih zaštićenih zona. Iako nam sa raznih strana sugerišu da pitanje imovine ostavimo po strani, specifičnost položaja srpske baštine upravo nameće kriterijume vlasništva i bezbednosti kao specifični oblik zaštite koji kosovsko-metohijski slučaj izdvaja od svih ostalih na evropskom tlu. Veoma je važno da se napravi jasna razlika između kulturnih spomenika, gde se štite samo određene istorijski i umetnički vredne građevine, i živih manastirskih zajednica koje potrebuju drugačije, znatno obimnije i preciznije definisane oblike dugoročne zaštite. Ova načela treba da budu adekvatno vrednovana i nedvosmisleno uvažena u predstojećoj rundi pregovora. Očekujem da će u Beču biti pokušaja da se pitanje bezbednosti uvrsti u mehanizme zaštite, a pitanje imovine, koje je jedno od fundamentalnih evropskih prava - a moderan svet, pre svega evropski kontinent, upravo je i zasnovan na neprikosnovenosti privatnog vlasništva - bude skrajnuto. Tu ne vidim značajniji prostor za pregovore, jer bez imovinskih prava i bezbednosnih garantija, s jasno definisanim modelom implementacije, monitoringa i sankcija za nepoštovanje usvojenog čitav projekt zaštićenih zona deluje artificijelno, nedovoljno utemeljeno i ostavlja nerešenim suštinska pitanja koja se tiču dugoročnog opstanka i očuvanja verske i kulturne baštine.
Što se tiče sastanka u Visokim Dečanima, koji je bio produžetak bečkih razgovora, ni posle iscrpnih diskusija nije bilo potrebne saglasnosti o glavnim kriterijumima za određivanje zaštitnih zona. Kao vođa naše delegacije, zahtevao sam da se u kriterijume moraju obavezno uvrstiti upravo bezbednosni aspekt i vlasnička prava Srpske pravoslavne crkve nad zemljom unutar zaštićenih zona. Na žalost, predstavnici Albanaca i eksperti Saveta Evrope i Uneska smatrali su da je dovoljno da se primene opšti kriterijumi za zaštitu kulturne baštine. To je, s našeg gledišta nedovoljno, jer danas Visoke Dečane i druge manastire, posebno u Metohiji, štite jake snage Kfora, često uz sadejstvo tenkova i oklopnih vozila. Nisam mogao da prihvatim da se na manastire na KIM primenjuju načela kao da se radi o crkvama ili dvorcima u Švajcarskoj ili Škotskoj, gde nema značajne vojne zaštite, stalne i realne pretnje uništenjem, kao ni rušilačkog bilansa nad srpskim svetinjama, nezapamćenog u Evropi za jedno posleratno stanje, kakvo je u Pokrajini zahvatilo srpsku baštinu posle 10. juna 1999. Zato sam posle konsultacija s Beogradom rešio da obustavim dalje razgovore, jer su naši glavni zahtevi o bezbednosti i vlasništvu bili ignorisani bez jakih argumenata. Da bi se proces pregovora o verskoj i kulturnoj baštini, ipak, nastavio smatrao sam korisnim da ekspertska ekipa, bez prisustva predstavnika Beograda i Prištine, obiđe jedan broj potencijalnih zaštitnih zona i na licu mesta uporedi stanje s dokumentacijom koju smo do tada pripremili za buduće zaštićene zone. Zahvaljujući tome stvoreni su preduslovi da se održi još jedna runda razgovora o verskoj i kulturnoj baštini u Beču.

Beograd traži 40 zaštitnih zona. Kakav je odgovor Prištine i Unoseka i kako komentarišete procene da će Priština pristati na broj koji joj međunarodna zajednica bude sugerisala - priča se da je manji od polovine traženih?
- Ne znam odakle dolaze te spekulacije. Činjenica je da smo mi od 1.300 verskih i kulturnih spomenika našu listu sveli na 40 najvažnijih, među kojima se, kao u slučaju Velike Hoče, Prizrena, Sredačke župe, radi o grupama crkava u rasponu od šest do 13 svetinja, što rečito ukazuje da ne možemo ići ispod ovog broja. Pregovori o baštini nisu trgovina tepisima, da bi se oko ovako važnih stvari moglo licitirati brojevima kao na tržnici, premda je do sada, na žalost, bilo i takvih pokušaja. Doduše ne sa naše strane. Podsetio bih da je ekspertska komisija u prvoj etapi, posle sastanka u Visokim Dečanima, dobila od nas 22 predloga, da je uspela da obiđe samo 13 manastira i da je Unoseku podnela određene predloge budućih zaštitnih zona o kojima će se tek raspravljati. To je, naravno, tek početak, jer pripremamo dodatne predloge za preostale spomenike sa naše liste. Od Prištine očekujemo da bude kooperativna, jer zaista nema nikakvog razloga, niti je to civilizacijski opravdano da se odriče ili ometa zaštita ugrožene baštine.

Unesko je upravo odlučio da pored Visokih Dečana na listu svetske kulturne baštine uvrsti manastire Gračanica i Pećka patrijaršija i crkvu Bogorodica Ljeviška. Da li je to, kako mnogi tvrde, vid međunarodne kompenzancije srpskoj strani za ono što Vuk Drašković najavljuje kao "nadglednu nezavisnost", a zapadne diplomate kao uslovnu nezavisnost KIM?
- Oko lobiranja za upis još tri kosovsko-metohijska manastira u listu svetske baštine lično sam se posebno angažovao u poslednje tri nedelje, pošto su mi predstavnici Uneska skrenuli pažnju da nema automatskog upisa u listu samo na osnovu našeg predloga i da su potrebni dodatni diplomatski napori da se postigne očekivani rezultat. Stoga sam koordinirao našu diplomatsku akciju sa Ministarstvom spoljnih poslova i uporedo s tim obavio veliki broj razgovora sa predstavnicima zemalja koje su bile u grupi onih koji udlučuju. Stoga ne bih rekao da se radi o nekom ustupku, nego više o dobro osmišljenoj akciji s naše strane. U mnogobrojnim kontaktima s nadležnim članicama Uneska posebno sam apostrofirao važnost upisa ova tri naša manastira na listu svetske baštine radi njihove dugoročne zaštite, imajući u vidu činjenicu da je Bogorodica Ljeviška bila spaljena u martovskom pogromu 2004, a da Pećku patrijaršiju i dalje obezbeđuju borna kola i tenkovi Kfora. Sada imamo četiri srpska manastira u Pokrajini upisana u svetsku listu kulturne baštine, što rečito svedoči o njihovoj visokoj kulturnoj i umetničkoj vrednosti u velikoj svetskoj riznici prvorazrednih kulturnih spomenika

Koliko je realno da se 24. jula održi sastanak Beograda i Prištine na vrhu, i da li ovi Ahtisarijevi planovi imaju veze sa zahtevom Beograda da se promeni metodologija pregovora i pređe na statusne teme?
- Sastanci na vrhu treba, pre svega, da budu dobro pripremljeni, kako bi se izbeglo da to bude samo još jedan u nizu protokolarnih susreta bez opipljivih političkih rezultata. Veoma je važno da se, osim formata, koji s naše strane nije sporan, dobro utvrdi detaljna agenda razgovora i odrede mogući dometi. Ja takav prvi sastanak vidim tek kao prvi u nizu ozbiljnih susreta, a ne kao jednokratni događaj koji će proći bez suštinskih pomaka u pregovorima o statusu. Nova metodologija je poželjna upravo zbog odsustva političke volje kod kosovskih Albanaca da se izađe u susret više nego opravdanim predlozima srpske strane u dosadašnjim rundama pregovora.

Pojedini članovi beogradskog pregovaračkog tima smatraju da je Ahtisarijev zamenik Albert Roan jedan od glavnih krivaca što su pregovori u ćorsokaku. Koliko je sam Beograd odgovoran za poziciju u kojoj se nalazi, jer za sedam godina međunarodnog protektorata na KIM nije uputio nikakvu konkretnu ponudu kosovskim Albancima koja bi se odnosila i na njih kao na građane Srbije, ne računajući brigu za teritoriju i kosovske Srbe?
- U albanskoj delegaciji na pregovorima bilo je više nego očigledno odsustvo politike volje da se tzv. statusno-neutralna pitanja ozbiljno i efikasno rešavaju. Umesto toga išlo se, najčešće, u maglovita post-statusna obećanja koja, nažalost, nemaju nikakvo uporište u realnosti na terenu i ne obraćaju se problemima ugroženih zajednica i stanovništvu Pokrajine. Naši predlozi, u ovom domenu (decentralizacija, nove opštine, veze sa Beogradom, crkvena i kulturna baština) bili su više nego realistični, jer su, uz ekonomski zbir problema, bili predlog paketa konkretnih mera, saobraženih važećim evropskim standardima, merama koje rešavaju goruća pitanja srpske, romske, goranske i drugih nacionalnih i etničkih zajednica na terenu, saglasno R SB 1244 SB UN. Mi smo zato multiplicirali naše predloge kako bi se poboljšao ukupan pregovarački proces i na njegovom kraju došlo do kompromisnog, uzajamno prihvatljivog rešenja. Medijatori, razumljivo, treba da u tome osetnije pomognu. Nismo, s druge strane, mogli pristati na ona rešenja koja Srbe tretiraju kao manjinu, jer za razliku od drugih zajednica u Pokrajini, kojima je status manjine krajnji politički cilj, Srbi su u svakom slučaju konstitutivan narod i njihova prava se ne mogu tretirati kao da su u pitanju etnički Turci, Hrvati ili Bošnjaci. Svođenje Srba na status manjine jedan je od glavnih strateških ciljeva kosovskih Albanaca, koji kao da su zaboravili da su svi sukobi na jugoslovenskom prostoru počeli u znaku sukoba oko statusa - konstituitivni narod ili manjina - počev od albanske pobune u pokrajini daleke 1981. godine.

Ostale vestiArhiva