Glumica Milena Dravić jedna je od ikona bivše SFRJ - i svoju popularnost zadržala je u svim njenim nekadašnjim delovima. O tome svedoči i činjenica da je pozvana da bude član žirija uglednog Filmskog festivala u Motovunu. Hrvatska štampa sa velikom pažnjom prati boravak beogradske glumice na njihovom "lipom moru", a zagrebački "Jutarnji list" objavio je i veliki intervju sa Milenom Dravić iz kojeg prenosimo najzanimljivije delove.
Već dugo važi priča o jako loše plaćenim glumcima u Srbiji, koje je održavala fanatična posvećenost poslu. To je bilo posebno nakaradno u vremenima galopirajuće inflacije s početka devedesetih, kada je mesečna plata iznosila i neverovatne tri-četiri nemačke marke. Da li se stanje danas poboljšalo?
- Gotovo se ništa nije popravilo. Moj Dragan je s "Ateljeom 212", u kome je u stalnom radnom odnosu, gostovao u Ljubljani sa predstavom "Posetilac"' o Sigmundu Frojdu, u kojoj, medu ostaliima, igra sa Vojom Brajevićem i Andrijom Miloševicem. Razgovarajući sa tamošnjim dramskim prvacima približnih godina: Milenom Zupančić, Radkom Poličem i Borisom Kavazom, Voja i Dragan su utvrdili da je njihova plata najmanje 15 puta viša od naše beogradske. U tom poređenju zagrebački glumci su negde između, na sredini.
Poznati beogradski glumci, među njima ste i vi, uz Lazara Ristovskog, Svetlanu Bojković, Batu Živojinovica, Jelisavetu Sablić i naravno Dragana Nikolića, zarađuju od reklama za kafu, pivo i ostale proizvode...
- Od toga se stvorila prenaduvana fama u javnosti. Govori se o stotinama hiljada evra koje smo navodno Dragan i ja dobili od jednog proizvođača kafe. Istina je da smo stavili lice u službu te kafe i udeseterostručili njenu prodaju, a nismo dobili više od 1.000 evra po epizodi.
Šta ste materijalno dobili od glume?
- Dragan i ja imamo stan u potkrovlju u Beogradu od 48 kvadrata, stan u Baošicima na crnogorskom primorju i svako od nas po jedan automobil normalne klase. Živeli smo uglavnom pristojno i nikome nismo dužni. Kad se osvrnem i setim se u kakvoj su bedi umrli nenadmašni komičari Miodrag Petrovic Čkalja i Radmila Savićević, onda pokucam u drvo i kažem: dobro je, Milena!

Ne vučem moćnike za rukav

Od prvih dana diktature Slobodana Miloševica vi ste se, sa još priličnim brojem beogradskih glumaca, suprotstavili njegovoj politici. Da li je vaš otpor uticao na to da budete glumački zapostavljeni?
- I te kako. Mnogi su poput mene bili stavljeni na led. Poverovala sam da će posle svrgnuća Miloševica doći bolji dani za Srbiju. Nade su se ugasile nakon ubistva premijera Zorana Đindica i nisam jedina koja je zabrinuta za našu budućnost. Od tada smo pošli unazad. Znam i to da sam zbog svoga građanskog stajališta i danas u fiokama u kojima neke uticajne retrogradne snage drže zaključana imena neposlušnih i buntovnih iz Miloševićevih dana. Drugima smeta što sam ostavila traga u doba Titova režima, koji im nije po volji. Kako nisam od onih koji moćnike vuku za rukav, ne čudim se što me ponekad zaobiđu i kad ne bi smeli.

Dragan ili Dragoslav?!

Pre sedam godina, 1999, vaš suprug Dragan Nikolić trebalo je da dođe u Zagreb na premijeru filma "Bure baruta", ali mu je bila odbijena viza, posle čega je izbio kulturni skandal. Zašto ga nisu pustili preko granice?
- Problem nije bio politički, nego birokratski. Draganu je krsno ime Dragoslav, tako je upisan u svim dokumentima, i to je presudilo. U Hrvatskoj ambasadi su mu se izvinili, ali na premijeru nije stigao.

Ostale vestiArhiva