Nema sumnje da je odvajanje Crne Gore nanelo krupan geopolitički, moralni i duhovni udarac srpskoj naciji. On, ipak, može biti ispravljen kada pobornici crnogorske nezavisnosti shvate kakve scenarije imaju u planu Albanci i sandžački muslimani, koji su podržavali suvereniste isključivo zato što su smatrali da će nezavisnu Crnu Goru lakše tretirati kao Alajbegovu slamu, slamu zrelu za rezanje na šnite. Prvo će uslediti zahtevi za osnivanje opštine Tuzi, do reke Cijevne, naravno, zatim za dvojezičnim natpisima u Ulcinju ili Gusinju. Neminovnom logikom, prethodno viđenom u Makedoniji, uslediće teritorijalizacija, tj. zahtev za priznanje specijalnog statusa i autonomije. Drugim rečima, Crna Gora će u dogledno vreme prerasti u državu sa ograničenim suverenitetom, poput ohridske Makedonije, koja je sporazumom iz 2001. izgubila kontrolu nad jednom trećinom svoje teritorije, komentariše za Glas, dr Srđa Trifković, direktor Centra za međunarodne odnose Rokford instituta u Ilinoisu.

Da li Srbija kao samostalna država sada može da očekuje bolji tretman u zapadnom svetu?
U zapadnom svetu ne postoji neki kvantitativno merljivi barometar tretmana Srbije. Pogotovu u kontekstu stava američke administracije, za žaljenje je što je svojom neaktivnošću na lobističkom i promotivno - propagandnom planu, Vlada Srbije dopustila da se njome bave i svoje stavove nameću nasleđeni kadrovi iz birokratskog aparata prethodne, Klintonove administracije, činovnici koji su formirali svoje stavove u odnosu na ovo područje pod tutorstvom Medlin Olbrajt. LJudi poput Nikolasa Bernsa, bivšeg ambasadora Montgomerija i sadašnjeg ambasadora Polta, ili izvesnog gospodina Prospera, ponašaju se kao nekakvi rimski prokonzuli - iako nemaju apsolutno nikakvu težinu na američkoj javnoj i političkoj sceni. U percepciji ovih ljudi Srbija je i dalje dežurni krivac za sve što se na ovim područjima desilo. Ako se u Beogradu iko zavarava da bi još nekim ustupkom i udovoljavanjem dodatnim zahtevima pomenute gospode, Srbija bila prihvaćena kao partner u nekom imaginarnom "procesu evroatlanskih integracija", taj nije ništa naučio iz proteklih petnaest godina.

Da li smo kasno započeli sa političkom akcijom za očuvanje Kosova?
Ne, nikada nije kasno! Ne treba nasedati psihopresingu iz belog sveta čiji je cilj da Srbe uveri da je sve već odlučeno, da Srbima samo treba da se tutne pero u ruku da bi krotko potpisali već unapred pripremljene dokumente. To je laž. Srbija ima snažne adute, premda toga ponekad ni sama nije svesna. Nezavisnosti Kosova ne može biti bez nove rezolucije Saveta bezbednosti UN. Rezolucija 1244 i dalje je na snazi, niko je nije obezvredio i jedino SB može da je stavi van snage. Srbija može u nedogled da uskrati priznanje samoproglašenoj albanskoj državi, pogotovu ako njeno priznanje ne bi bilo zasnovano na rezoluciji SB već na nekoj improvizaciji kroz npr. Savet Evrope, Evropsku uniju, NATO, ili neke druge mehanizme. Ono ne bi imalo nikakvu pravnu težinu, niti obavezujući karakter. Shodno tome, Srbija bi mogla legitimno i legalno da odbije priznanje dokumenata koje bi ta samoproklamovana albansko-kosovska "država" izdala - od pasoša i carinskih deklaracija, pa do tovarnih listova i registarskih tablica. To i takvo Kosovo ne bi moglo da funkcioniše. Veza Kosova sa Evropom je ibarska pruga i put od Mitrovice prema Raškoj i Kraljevu, ili preko Kuršumlije do niškog autoputa. Jedine preostale komunikacije su preko Crne Gore, Makedonije ili Albanije, što bi Kosovo odvlačilo od Evrope, a ne vodilo ka njoj.

Da li vlada SAD ima jasan stav oko rešavanja kosovskog pitanja?
U Americi ne postoji jasan stav na nivou nekog kolektivnog monolita. U vrhovnom zakonodavnom telu, Kongresu, pozicije Albanaca su veoma snažne jer, kao što je to rekao Mark Tven, "Amerika ima najbolji Kongres koji novac može da kupi". S obzirom na to da su ogromna sredstva koja su Albanci uložili u lobističke i promotivne delatnosti, u američkim zakonodavnim telima imate čitav niz kongresmena poput Toma Lantoša i Eliota Engala koji tvrdo slede pozicije Boba Dola iz prethodnih decenija da je nezavisno Kosovo jedina opcija. Takođe, činjenica je da istinski centri moći u Americi, Čejni, Ramsfeld i sam Buš, zaista ne smatraju da SAD imaju ma kakve vitalne interese na Kosovu, niti vide Kosovo kao primarno ili čak sekundarno pitanje. Geopolitčki i strateški interesi Amerike fokusirani su na Bliski istok, Kaspijski basen, Korejsko poluostrvo, Tajvanski tesnac, možda i na Venecuelu, neuporedivo više nego na Kosovo.

Šta očekujete od najavljenih, direktnih pregovora između Prištine i Beograda na najvišem političkom nivou?
Iz tih pregovora neće doći apsolutno ništa. Ukoliko srpska strana ostane dosledna u stavu da može da ponudi sve osim jedne stvari, a tu jednu stvar Albanci žele više nego išta drugo i ništa drugo neće da prihvate osim nje, onda je očigledno da će odluka morati da se donosi na nekim drugim nivoima - u Briselu i Vašingtonu, Moskvi i NJujorku. Sada je potrebno da Srbija nastupi sa kontra-psihopresingom! Ako smo čuli do sada desetine izjava tipa "nezavisno Kosovo je neminovno", potrebno je da neko iz Beograda iznese isto tako decidiran stav da je ostanak Kosova u Srbiji "neminovan". U ovom trenutku Srbija ima bolje pozicije nego što to sami Srbi sagledavaju i daleko bolje nego što ih u to uveravaju razna gospoda iz Forin ofisa, Međunarodne krizne grupe ili Instituta za mir. Pritajena vera da su Srbi na putu da podlegnu psihopresingu je izražena i u skaradnoj pseudoponudi g. Ahtisarija. NJegova "ponuda" odražava njegov duboki prezir prema Srbima. Istupiti sa listom tobožnjih ponuda - olakšanje viznog režima za neke kategorije molilaca, spremnost da se ubrzaju pregovori o "integracijama" itd - u zamenu za jednu sedminu suverene teritorije koja bi bila amputirana, predstavlja prvorazredni bezobrazluk. Misteriozna je spremnost Vlade Srbije da uopšte toleriše nastavak ma kakvih razgovora sa dotičnim gospodinom.

Kako vidite budućnost Kosmeta?
Ukoliko Srbija bude ovu igru igrala na pravi način, kosovsko pitanje može da ostane nerešeno na duge staze. Nema nikakvog razloga zašto bi ono "moralo" da bude rešeno do kraja ove, ili iduće, ili ma koje druge godine. Bliskoistočno pitanje se proteže šezdeset godina i još uvek ostaje nerešeno, kao i pitanje Severne Irske, kamen spoticanja između Londona i Dablina, koje se ne rešava pune 84 godine. Dakle, za Srbiju je daleko uputnije da kosovsko pitanje ostane otvoreno, sa nekim provizorijumom, nego da se rešava ovde i sada na način na koji je počelo da se rešava. Istorija se ubrzava. Da li će i u kojoj meri interesi međunarodne zajednice biti isti na ovim prostorima kao što su danas, veliko je pitanje. Zato je sada, dakle, važno da Srbija sačuva tapiju na Kosovo.

Ostale vestiArhiva