NEKO podlegne zubu vremena, na nekom vreme polomi zube. Usnija Redžepova, legendarna Koštana Bore Stankovića, bila je očigledno tvrd orah. S njenog lica, na kojem godine nisu ostavile dublji trag, i dalje vas, kao nekad, gledaju tamne zagonetne oči i setan, vrlo setan osmeh.

- Dugo sam se opirala da snimim novi album. Rekla sam sebi - dosta je! Nije lako pevati posle krvavog raspada zemlje koju sam volela i koja je mene volela - od Vardara, pa do Triglava - kaže Usnija. - Ali moj suprug bio je uporan. Hajde, samo da čuješ još ovu pesmu. I odsvira je na harmonici ili klaviru. Ja samo odmahnem rukom i odem da spremam ručak. Ali, njegova upornost ipak je pobedila. Kad mi je odsvirao nekoliko taktova pesme "Oko Niša kiša, a u Nišu suvo", nešto se u meni prelomilo. I eto, uskoro će se pojaviti album koji će se baš tako zvati.

POŠTO-POTO NA STUDIJE

U ŽIVOTU Usnije Redžepove sve se dešavalo baš onako kako je sudbina htela. Ali, svoj dlan ona nije želela nikome da pokaže da joj s njega pročita budućnost. Na pitanje zašto, odgovara: - Zato što nisam htela da unapred vidim svoj put. Jer, postoji samo ono što će biti. Ja nikad nisam tražila pesmu. Nisam išla po nju. Uvek sam je čekala. Uvek je ona dolazila po mene. A onda smo zajedno putovale svetom.

Usnija s nostalgijom govori o svom detinjstvu, ocu, majci, braći i sestrama. Živeli su u Skoplju, u jednom turskom hanu.

- Bili smo siromašni, ali uvek orni za pesmu i igru. Više porodica koristilo je zajedničko dvorište. Uveče, svako iznese šta ima od hrane i pića, i tu se onda do kasno priča, peva i igra. Moji roditelji imali su šestoro dece. Otac i sestra Ramzija bili su dobri pevači. U stvari, svi su voleli da pevaju sem mene. Ja sam nekako bila po strani. Niko tada nije ni slutio da ću baš ja život posvetiti pesmi.

Usnija je imala drugi plan. Još kao devojčica želela je da stekne visoko obrazovanje. Osnovnu školu završila je s odličnim uspehom i upisala se u gimnaziju "Cvetan Dimov". Tu će postati član dramske i folklorne sekcije. Tu će, konačno, propevati.

- Imala sam 17 godina kad sam predstavljala našu gimnaziju na takmičenju u Novom Sadu. - Zafir Hadžimanov i ja osvojili smo prve nagrade. Bili smo u centru pažnje. Odveli su nas zatim na neku žurku koje se sećam po dva detalja. Prvi put sam tada upotrebljavala escajg i nisam znala s koje strane tanjira stoji nož a s koje kašika i viljuška. Ali sam krišom gledala šta rade drugi, pa sam ih oponašala. Drugi detalj vezan je za igranje fote. Bila sam veoma stidljiva i iz prikrajka posmatrala kako se slobodno ponašaju novosadski mladići i devojke.

Usnijina pobeda u Novom Sadu daleko je raznela glas o njenom talentu i pevačkom potencijalu. Orkestar Naska Đorđeva angažuje je za solistu na velikoj turneji po Jugoslaviji.

- Tu priliku nisam htela da propustim. Želela sam da zaradim novac za studije i to sam učinila. Posle završene gimnazije, upisala sam arapski jezik na beogradskom Filološkom fakultetu. Živela sam u Studentskom gradu, stanovala u sobi s nekoliko drugarica od kojih su dve obavezno bile "ilegalke". Snimila sam ubrzo dve ploče. Kad sam se prvi put pojavila na televiziji, moji roditelji su bili šokirani. Naročito otac. Zvao me je sav besan. Ti treba da završiš fakultet, a ne da golišava igraš pred tolikim svetom! U jednom kadru videlo se samo kako moja ruka spušta deo moje odeće i on je iz toga izveo najcrnje zaključke.
NA SCENI SA RAŠOM

A ONDA je došla 1973. godina koja je Usniju vinula u sam vrh. Najpre je imala seriju nastupa sa Vaskom Ilijevom, najboljom makedonskom pevačicom svih vremena, a onda je u avionu srela Boška Pantića, koji je rukovodio orkestrom Narodnog pozorišta u Beogradu. Pantić je upravo tražio devojku koja može na sebe da preuzme ulogu tragične mlade Ciganke.

- Koštanu sam prvi put gledala u interpretaciji Olivere Marković - kaže Usnija. - I negde duboko u sebi poželela sam da se i ja okušam u toj ulozi. Ali, to je zaista bila samo pusta želja. Nisam mogla ni da sanjam da ću jednog dana ja biti Stankovićeva Koštana i da ću je igrati punih 25 godina.

Probe su trajale oko mesec dana. Usnijini partneri bile su sve same legende srpskog pozorišta - Raša Plaović koji je igrao hadži Tomu, Jovan Milićević, Rastko Tadić. . .

- U "Koštani" sam se prvi put srela s vranjskim melosom. Do tada sam pevala samo romske i makedonske pesme. Imala sam užasnu tremu. Ali, sve je dobro prošlo. Publika nas je nagradila salvama aplauza. Dara Plaović, supruga Raše Plaovića, u predstavi je igrala moju mamu. Ona mi je i van scene bila kao majka. Od nje sam čula da joj je Raša kazao da sam najautentičnija Koštana, najbolja koju je on gledao.

I kritika je bila oduševljena. Evo jednog hvalospeva: - Kad Usnija peva kao da se nalazite u "hiljadu i jednoj noći". Kad zaigra, dobijate želju da i vi poskočite. Kad zaplete rukama, to je vrhunac gracioznosti. Prefinjen ples, bez vulgarnosti, dostojanstven a dovoljno temperamentan, samo je njena specijalnost.

Kako ste vi doživeli Koštanu?

- Koštana je, u stvari, samo pesma. Ta mlada Ciganka ne pravi lom svojim izazovnim ponašanjem. Ona je gotovo dete. Ono što povija i krši ljude u kasabi jeste ta tanana, duboka, teška i bolna vranjanska melodija kojoj Koštana daruje svoj glas, dušu i telo. Pevajući žal za mladost, ona ne govori samo o Mitketovoj tuzi, već i o svojoj tragičnoj sudbini. Proterali su je u Tursku i primorali da se uda za čoveka kojeg ne voli.

Usnija je sa Koštanom "živela" četvrt veka. Osim u Narodnom pozorištu godinama je pevala i u vršačkom i u šabačkom teatru.

- Dugo nisam znala gde u meni prestaje Koštana, a počinjem ja. Uzela sam od nje mnogo i dala joj sve što sam mogla i imala.

Bogovi su, peva Homer, nagradili ljude pesmom, a za uzvrat dali im tugu. Darujući vam pesmu, da li su vam bogovi nešto uskratili?

- Više od svega želela sam da imam decu. Četvoro da ih imam - dva sina i dve ćerke - kaže Usnija dok joj se oči magle.

OČEVA PESMA

- MOJ debi na celuloidnoj traci bio je u filmu "Derviš i smrt" - kaže Usnija. - Trebalo je da dočaram jedan orijentalni ples. Predložila sam reditelju da za tu priliku interpretiram tursku pesmu koju sam čula od moga oca. Ali problem je bio u tome što sam ja tu pesmu slabo znala. Odletela sam u Skoplje i rekla: Hajde, tata, nauči me onu tvoju pesmu. Koju, pitao je on. Onu koju pevaš i plačeš. Rekao je, u redu i počeo da peva, a ja sam napregla uši da sve dobro upamtim. Otpevao je nekoliko reči i zaplakao. Ne mogu dalje, rekao je. Molila sam ga da ponovi. On je pokušao, ali je opet zaplakao. Vratila sam se na snimanje neobavljena posla. Posle sam oca zvala telefonom i on mi je nekako pesmu otpevao do kraja, a ja sam je posle pevala u filmu "Derviš i smrt".

Ostale vestiArhiva