Poslednjih nedelja veoma je popularno pozivati se na primer Irske, naročito kada je potrebno objasniti zašto Srbija, uprkos svim upozorenjima domaćih i stranih ekonomista, kreće u nacionalni investicioni program u kojem će svi dobiti po malo, a niko dovoljno od privatizacionih prihoda - uz obrazloženje da se tako deluje u pravcu smanjenja nezaposlenosti i povećanja životnog standarda. Ključni argument ministra finansija Mlađana Dinkića kojim pokušava da izbije sve protivargumente svojih neistomišljenika je da je u momentu kada je napravila svoj prvi investicioni plan, učešće javnog duga u GDP Irske bilo je 123 odsto, dakle višestruko veće od učešća javnog duga Srbije u GDP. Uprkos tome, Irska je rešila da 5 odsto svog GDP izdvaja za kapitalne investicije kako bi stvorila uslove za privlačenje SDI. U tome je veliku ulogu odigrala i sama EU jer je omogućila Irskoj veći pristup fondovima, tako da su ova sredstva u ukupnim irskim investicijama dostizala i do 40 odsto.
Ne treba, ipak, zaboraviti da je prvi investicioni plan u Irskoj donet 1987. godine, kada je EU izgledala drugačije nego danas. Konkurencija za pristup fondovima EU bila znatno slabija i EU nije imala problema sa pitanjem sopstvenog proširenja. Dakle, okolnosti koje su dovele do velikog slivanja stranog kapitala u Irsku bile su potpuno drugačije od onih koje objektivno postoje danas. Zaboravlja se i to da je "irsko privredno čudo" rezultat dvadesetogodišnje politike kontinuiranog sprovođenja reformi u mnogim oblastima - od pravosuđa do prosvete. Nije bilo dovoljno učiniti pomak samo u jednoj oblasti, recimo poreskoj, da bi strani investitori pohrlili u zemlju.
Iskustvo drugih, podsećaju stručnjaci, pokazuje da je potrebno istovremeno osmišljavati pravni i ekonomski okvir i u to ukomponovati industrijsku strategiju zasnovanu na novim tehnologijama, informatici i inovacijama, a ne na očuvanju postojeće privredne strukture. Ogromnu ulogu u tome, sudeći po irskom modelu, mora da igra obrazovni sistem kojeg treba prilagođavati ne trenutnim nego dugoročnim potrebama zemlje. Dakle, jedno je reći "što ne bi smo i mi kao i Irci ulaganjem u infrastrukturu privukli strance da investiraju u našu zemlju", drugo je tražiti pomoć tih istih stranaca da potpomognu naš investicioni plan, a sasvim treće stvoriti u društvu konsenzus kako nam je zajednički interes da u narednih deset godina značajan deo GDP izdvajamo za investicije, a ne za potrošnju.
Dok stručna javnost polemiše sa Vladom oko toga treba li država da uđe u investicije ili je njen posao da smanjuje državne rashode reformišući državnu upravu, da uspostavi efikasan zaštitni mehanizam konkurencije, unapredi pravosudni sistem, razvija tržište kapitala, razvije informacionu infrastrukturu, ojača ljudski kapital i konačno postane kandidat za ulazak u EU kako bi neometano mogla da koristi sve njene fondove, a ne da moli za razumevanje i pomoć, dotle je izgleda u realnim političkim i privrednim tokovima sve začaureno u neko prošlo vreme.
Tako je za naše prilike neuobičajeno kretanje deviznog kursa u pravcu stalnog jačanja dinara, bila je povod da izvoznici potegnu primer Mađarske koja je mesečno depresirala forintu za 2 odsto kako bi podstakla ulazak stranog kapitala u svoju zemlju i u tome je uspela. Ne kažu, međutim, da je to činjeno samo u jednom periodu a da su sve zemlje centralne Evrope koje su ušle u EU upravo politikom realne aprecijacije domaće valute činile svoje tržište primamljivim za strane investitore, koji ne žele da dođu u sredinu sa dvocifrenom inflacijom i nestabilnim kursom. Istina, ministar Dinkić voli da pomene da je i Slovenija u šestoj godini tranzicije imala inflaciju od 12 odsto, ali ne kaže kako se sa tom boljkom Slovenija izborila i uspela da samo dve godine nakon prijema u EU postane i članica evropske monetarne unije.
Primer Slovenije vole da koriste i neki domaći ekonomisti da bi dokazali kako je čitav koncept reformi koji je Srbija primenila u osnovi "pogrešan i nametnut od strane MMF koji se svuda gde je primenjen pokazao veoma neuspešnim", gubeći iz vida da je Srbija 2000. godine bila u drastično drugačijoj poziciji od one u kojoj je Slovenija bila deset godina pre toga, da su privrede dveju država potpuno neuporedive, a politička situacija još neuporedivija. To što Slovenija nije sprovodila svoje reforme pod nadzorom MMF ili što je proces privatizacije sprovodila drugačije od srpskog "recepta" ne znači da bi njen "pelcer" bio primenjiv i u našoj sredini. Činjenica je da se Slovenija relativno brzo oslobodila "privrednih giganata" koji su joj predstavljali najveće breme, s tim što su mala i srednja preduzeća koja su u međuvremenu prosto bujala uspela da dobrim delom ublaže problem otpuštenih radnika. Srbija, međutim, nikako da se odluči šta će sa svojih 697 velikih državnih ili društvenih firmi, od kojih su mnoga praktično izgubila sav svoj kapital. Umesto što brže likvidacije ovakvih firmi koje svakako neće pronaći kupce u procesu privatizacije, država nastavlja da ih visokim subvencijama održava u prividnom životu ulažući preko jedne milijarde evra u nekoliko proteklih godina. Iako su subvencije sada manjene na oko 40 miliona evra godišnje, za Srbiju ni to nije zanemarljiva stavka.
Pozivanje na primere drugih koji su daleko odmakli Srbiji u tranziciji, ali samo kada to nekome odgovara sada više ima prizvuk politike nego čvrstog reformskog opredeljenja. A Srbija je bila u prilici, da baš zato što je startovala takoreći poslednja u tranziciju, iz tuđih iskustava izvuče ono što je najbolje i prilagodi ta rešenja svojoj privrednoj i društvenoj strukturi. Izgleda da to nije shvaćeno na najbolji mogući način nego su "biranjem na parče" reforme dobrim delom šlajfovale u mestu ili su se bile znatnoo sporije nego što se očekivalo. Irska jeste uz sedmoprocentni rast GDP u protekle dve decenije došla do 46.000 dolara GDP po stanovniku i nezaposlenost svela samo na 4 odsto. Ali to je učinila zahvaljujući uglavnom moćnim multinacionalnim kompanijama koje danas tamo rade. Mađarska je takođe uspela da svoj izvoz poveća do za nas neslućenih razmera zahvaljujući istim tim kompanijama, ali nije uspela da uđe u monetarnu uniju i verovatno će pre nje to poći za rukom Bugarskoj koja je još nije ni članica EU. Multinacionalne kompanije još u velikom luku zaobilaze Srbiju, ali zato jesu uveliko prisutne i u Bugarskoj i u Rumuniji, a sve više ulaze i u Makedoniju. Možda bi trebalo detaljnije proučiti i njihovo iskustvo, koje nam je mnogo bliže i vremenski i po drugim performansama od irskog, pa i iz toga nešto naučiti.

Ostale vestiArhiva