U Srbiji poput pečuraka posle kiše raste broj zaposlenih koji ni preko suda godinama ne mogu da dobiju platu, mada im novac garantuje Ustav u okviru prava na rad. Država je u tranzicionom nokdaunu, niko ne zaustavlja poslodavce za koje je radnik „oruđe koje govori“, kao što je bio rob u rimskom pravu. Ali, baš zbog nerešavanja tog problema, Srbija je u nevolji pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Ne zna se koliko nesavesni poslodavci ukupno duguju na ime zarada, regresa, toplog obroka, prekovremenog rada, preraspodele radnog vremena, pripravnosti u javnim preduzećima i zdravstvu... Niti ima evidencije o izigravanju Ustava i zakona isplatom zarada ispod nivoa minimalne, čak i davanjem robe umesto novca!
Slađana Kiković, šef pravne službe UGS „Nezavisnost“, tvrdi da već dve godine pandemijski rastu ovakvi radni sporovi.
- „Nezavisnost“ sada ima oko 1.800 radnih sporova po raznim osnovama, problem je što postupci dugo traju. A posle pravosnažne sudske odluke, 80 odsto poslodavaca i dalje ne isplaćuje zaradu, pa krećemo u novi sudski postupak, za izvršenje odluke suda. Tada poslodavci blokiraju broj računa koji je naveden u presudi, znajući da NBS samo sa njega može da naplati potraživanje radnika, ili manevrišu na drugi način, pa je izvršenje sudskih odluka nemoguće - kaže Kikovićeva za „Blic“.
Ona dodaje da su ovi problemi najizraženiji u građevinarstvu, metalskom kompleksu, poljoprivredi, ugostiteljstvu...
- Gotovo da nema preduzeća u kome se ne duguje radniku. Na jugu Srbije je jad i čemer u zaštiti prava iz radnog odnosa jer radnici ne znaju da u sindikatu ili kod advokata mogu da vide koja su njihova prava i kako su povređena. U Beogradu, Vojvodini i centralnoj Srbiji radnici su daleko edukovaniji da ostvare sudsku zaštitu - objašnjava Kikovićeva.
U Uniji poslodavaca na osnovu različitih izvora procenjuju da postoji između 16.000 i 30.000 ovakvih sporova.
- Zarade nisu isplaćene u 43 odsto slučajeva zbog stečaja ili likvidacije preduzeća, a zbog privatizacije u 26,7 odsto. Dugovanje radnicima jedna trećina objašnjava nelikvidnošću, odlukom o privremenom finansiranju i sporovima zbog povrede radne obaveze - iznosi Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca.
U inspekciji rada vele da su nemoćni jer im prekršajne prijave često zastarevaju.
- Prekršajnu prijavu podnosimo onog časa kad poslodavac ne isplati zaradu, isplati manju od minimalne ili je da u naturi. Zbog toga smo prošle godine podneli oko 2.400 prijava od ukupno 5.000. Minimalna zakonska kazna za preduzetnike je 400.000 dinara i za pravna lica 800.000 dinara, ali najviše kazni izrečeno je u rasponu od 50.000 dinara do 200.000 dinara. Pitanje je zašto je kaznena politika katastrofalna kad je ovo veliki društveni problem - analizira Radovan Ristanović, direktor Republičke inspekcije rada.
Na papiru su radni sporovi hitni, moraju biti okončani za šest meseci, ali o stanju u praksi u Ministarstvu pravde nemaju precizan uvid, kako nam je objašnjeno, jer imaju mali broj zaposlenih.
Koliko je država neefikasna vidi se po tome što imamo 1.500.000 nezavršenih izvršnih postupaka - najviše zbog otimanja zarade.
- Kod nas izvršni postupak prosečno traje više od 500 dana, a u EU 18 dana. Zato menjamo zakone o parničnom i izvršnom postupku. Kompletan parnični postupak od septembra skraćujemo na godinu i po u oba stepena. Ukidamo pravo žalbe na svaku procesnu radnju u izvršnom postupku, a na to je odlazilo 90 dana po svakoj žalbi - objašnjava državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen.
Golgota srpskih radnika nezamisliva je u EU i drugim pravno uređenim zemljama gde nekorumpiranost i efikasnost državnih organa eliminiše mogućnost da zaposleni radi i ne prima platu, i po više godina.
- Kad već dođe do suda, jasno je da odranije postoji problem između radnika i poslodavca. Zato je bitan odnos države prema zaštiti radničkih prava kroz efikasan rad poreskih organa i inspekcija rada. Oni mogu da reaguju preventivno - naglašava Homen.
Iako član 163 Krivičnog zakonika sankcioniše „povredu prava iz radnog odnosa“ (najviše dve godine zatvora), poslodavce u Srbiji po tom osnovu niko ne goni. Zato „što je teško dokazati da je poslodavac namerno hteo da zakine radnika za platu“, objašnjavaju neki tužioci i sudije koji su tražili da ostanu anonimni. Da ono što je teško ipak nije nemoguće, jasno pokazuju osuđujuće presude iz Strazbura protiv Srbije. Ali, kod građana se stvara pogrešan utisak da su poslodavci koji zakidaju radnike moćni i nedodirljivi.
- Nisu oni hrabri, već imaju političke partije koje ih štite i koje za uzvrat finansiraju. Nije ovde reč samo o privatnicima - sublimira advokat Goran Petronijević.

Ostale vestiArhiva