Verovatno zato na svaki način pokušavaju da odlože neizbežno. Iako je i sama predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović nedavno izjavila da bi se pitanje blanko ostavki moglo rešiti zakonom o Parlamentu, to se nije dogodilo. Sada se ponovo licitira da je jedino rešenje pomena Ustava, što praktično znači da poslanici još dugo neće misliti i delati u svoje, već u stranačko ime. Za promenu Ustava koju je ne tako davno neformalno inicirao i sam predsednik Tadić (a onda odmah na to i zaboravio) potrebno je nekoliko godina, dvotrećinska većina u parlamentu i referendum. Prvo je prekasno, drugo ne postoji, a treće je preskupo.
Zbog činjenice da su stranke vlasnici mandata, posao poslanika srpskog parlamenta sasvim je obesmišljen.
– Poslanik bez mandata je kao automobil bez motora i zato ne razumem kako uopšte mogu da traže poslaničku platu. Poslanici u Srbiji obavljaju tehničko-prenosni deo posla, oni su neka vrsta partijskog megafona, a za to ne bi trebalo da se prima poslanička plata, već zarada po kvotama PTT-a – kaže Vladimir Goati, direktor „Transparentnosti Srbija“.
Koliko je u Srbiji obesmišljena pozicija poslanika i sam izborni sistem, najbolje pokazuje činjenica da mi te predstavnike naroda biramo na način koji ne postoji nigde u svetu – posredno proporcionalno. To, kako objašnjava Goati, znači da stranke na izbore kandiduju listu od 250 poslanika, a narod glasa za listu ne znajući ko će od tih 250 poslanika uopšte ući u parlament. Srećnih 20 bira stranački vrh deset dana nakon završenih izbora.
– Poslednji izbor ne vrše građani, oni vrše prethodni odabir, a izbor vrše oni koji ni od koga nisu izabrani – partijski vrhovi – kaže Goati.
Budući da su stranke do sada gotovo akrobatski uspele da izbegnu sve pokušaje ukidanja blanko ostavki, nije teško zaključiti da ovakva situacija upravo njima i te kako odgovara.
U prilog tome govori i sama činjenica da su upravo demokrate iz tadašnjeg DOS-a, 2006. godine novim Ustavom legitimizovale do tada protivustavnu praksu blanko ostavki koju je tokom devedesetih uveo Slobodan Milošević. Istina, oni nisu kršili Ustav kao ozloglašeni im prethodnik, već su njegovu lošu praksu kakvu Evropa ne poznaje već 200 godina učinile pravno legalnom.
– Blanko ostavke su Miloševićeva tvorevina kojom je pokušano da se spreči trgovina mandatima, odnosno prelazak poslanika iz jedne u drugu stranku. To je bilo protivno Ustavu iz 1999. godine, zbog čega je pred Ustavnim sudom 2003. pokrenut proces u kome je još jednom zaključeno da mandat pripada poslanicima. Kasnije kada su stranke DOS-a preuzele vlast, a potom zapale i u svađe i gloženja, ova odluka Ustavnog suda jednostavno je ignorisana. Sve dok je nisu legitimizovali – kaže Bogoljub Milosavljević, profesor ustavnog prava.
Rezultat je da u aktuelnom Ustavu u članu 102. stav 2. stoji da je narodni poslanik slobodan da neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje stranci na čiji je predlog izabran na funkciju.
Očigledno je da u Srbiji ne mora sve što je ustavno ili zakonito biti i moralno ili pravilno, kao što je jasno i da se zakoni i devet godina nakon demokratskih promena prilagođavaju potrebama povlašćenih. I još gore, nadležne to uopšte i ne brine, kao što ih ne brine ni činjenica da su usvajanjem sporne odredbe u Ustavu Srbiju učinili jedinom zemljom u Evropi koja ima takvu retrogradnu i endemsku vrstu propisa u svom najvišem pravnom aktu.
– Nijedna demokratska zemlja nema blanko ostavke, one ili nisu dozvoljene ili su izričito zabranjene. Kad bi neki evropski poslanik predao svoj mandat stranci, on bi se pretvorio u robu za prodaju – kaže Goati.
On objašnjava da je slobodan poslanički mandat civilizacijsko dostignuće koje datira iz 1774. godine. Kako kaže, Srbija je 2006. godine usvajanjem spornog člana 102. skočila dva veka unazad.
– Kada sam posle promene Ustava kontaktirao moje kolege iz evropskih zemalja koji se bave ovom tematikom, neki od profesora nisu precizno znali šta je blanko ostavka, a drugi, recimo iz SAD, uopšte nisu imali pojma. Blanko ostavka ne spada u istoriju, već u arheologiju – zaključuje Goati.
Problem koji su dosovci uveli u Ustav sada se prelio i na Zakon o lokalnim izborima i nastavio da stvara probleme i na nižim nivoima vlasti. Oslanjajući se na sporni član 102, zakonodavac je pri uređivanju lokalnih izbora otišao i korak dalje naglasivši u članu 47. da podnosilac liste i odbornik mogu zaključiti ugovor kojim će preneti pravo podnosiocu liste da u ime odbornika podnese ostavku na funkciju odbornika?!
Bogoljub Milosavljević smatra da bi se ovaj član mogao proglasiti neustavnim jer je njima vlasništvo stranke nad mandatom podignuto na novi, gotovo bezobrazniji nivo.
Slično su mislili i predstavnici pojedinih manjinskih stranaka kada su pred Ustavnim sudom pokrenuli raspravu o ustavnosti ovog člana. Rasprava je obavljena početkom februara, a u Ustavnom sudu za „Blic nedelje“ kažu da bi se rešenje moglo očekivati do kraja marta.
– Rasprava je zaključena, sudija izvestilac trenutno razmatra mišljenja svih učesnika i pripremiće predlog odluke s kojim će izaći pred sud, kako bi se donela konačna odluka. Ne zna se tačan datum, ali to će sigurno biti u toku ovog tromesečja – rekli su iz Ustavnog suda.

Rešenje
Bogoljub Milosavljević, profesor ustavnog prava, objašnjava da je promena Ustava najbolje rešenje.
– Ukoliko se plaše da će njihovi kadrovi prelaziti u druge stranke i biti potkupljivi, onda treba samo da slede primere evropskih zemalja. U većini zemlja EU poslanicima koji odluče da iskoriste svoj slobodni mandat zabranjeno je da se pripoje drugoj stranci ili osnuju sopstveni poslanički klub. Oni, dakle, kada se odvoje od stranke, ostaju u parlamentu da kraja mandata, ali isključivo ako nezavisni poslanici – kaže Milosavljević.

Zapanjujući izgovori
Sagovornici „Blica nedelje“ složni su u oceni da su izgovori stranačkih predstavnika o neophodnosti blanko ostavke kao sredstva koja sprečava poslanike da sklapaju dilove sa tajkunima i „preleću“ u druge stranke – zapanjujući i nerealni. Kako ističe Goati, taj nazoviargument pokazuje vrhunsko nepoverenje lidera u najbliže saradnike.
– Ako oni očekuju da će ih njihova dika prevariti, šta onda narod treba da misli o političarima i da od njih očekuje. Uostalom evropska praksa pokazuje da pravo na svoju slobodu, odvajanje od stranke ili prelaz u drugu partiju koristi jako mali broj poslanika, od jedan do četiri odsto – kaže Goati.

Ostale vestiArhiva