U Beogradu, na Vojno- medicinskoj akademiji, danas je preminuo jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor, potvrdila je Tanjugu njegova porodica.

Rođen je u Sarajevu 1937 . godine, a odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.

Diplomirao je slikarstvo 1961 . godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovica . Od kako je 1975. godine objavio „Folirante” napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti , Banket , Valter brani Sarajevo , Džoli džokej , Kraj vikenda).

Romani „Una” i „Knjiga žalbi” doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski , nemački , poljski , češki , bugarski , mađarski , slovenački i švedski jezik .

Uvek se vraćao Beogradu
Momo Kapor, slikar i pisac, veliki borac koji se nikada nije predavao, izgubio je svoju poslednju bitku.

Kapor je autor više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze. Po profesiji je slikar. Na književnu scenu stupio je početkom šezdesetih godina kao autor radio, televizijskih i pozorišnih drama.

Njegovi romani nalaze se na listama domaćih bestselera. Najpoznatiji su: „Foliranti”, „Provincijalac”, „Una”, „Zelena čoja Montenegra”, „Hronika izgubljenog grada”, „Poslednji let za Sarajevo”, „Konte”, „Eldorado”, „Anglos”, „Ispovesti”... Kaporove knjige prevedene su na dvadesetak jezika. Izložbe slika imao je u Njujorku, Bostonu, Ženevi, Frankfurtu, Londonu, Beogradu... Ilustrovao je veliki broj svojih knjiga i knjiga drugih autora. Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu, izdavačka kuća „Tanesi” objavila je luksuznu monografiju „Santa Maria della Salute” sa ilustracijama Mome Kapora. Tom prilikom je rekao: „Ilustrovao sam mnogo knjiga u životu, ali ovaj put, kao da je iznad mene sve vreme bdela Lenka Dunđerski, vodeći moju ruku”. Simon Simonović, vlasnik kuće „Tanesi”, dogovarao se nedavno s Kaporom da ilustruje knjigu pesama Miloša Crnjanskog. Radovao se i ovom poslu.

Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i član Senata Republike Srpske. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu („Zelena čoja Montenegra”), nagrada „Laza Kostić”, „Todor Manojlović”, „Borisav Stanković”, nagrada za životno delo Udruženja književnika Srbije i Srpske književne zadruge.

Kada je stiglo priznanje iz Srpske književne zadruge, šeretski je odgovorio da nije zadovoljan onim što je do sada učinio: „Čini mi se da su ovo, do sada, bile samo stilske vežbe, priprema za početak nečeg novog. A kada primam neku nagradu, a to se ne događa tako često, strah me je da nije u pitanju skrivena kamera”.

Rodonačelnik je takozvane „džins proze”. Od „proze u trapericama”, primetila je kritika, Kapor je stigao do „proze u maskirnoj uniformi”. Na ove zlurade kritike odgovarao je duhovito da je to samo promena modne linije. Tokom rata, objašnjavao je, nije mogao da se ne pridruži svojim precima u Hercegovini koji su se borili za opstanak i kojima je pretilo istrebljenje. Uostalom, isto to su učinili Hemingvej, Marlo, Antoan de Sent-Egziperi i toliki drugi pisci.

Jedno poglavlje u novom romanu „Ispovesti”(SKZ) posvećeno je Radovanu Karadžiću. Kapor se nikada nije odrekao svog prijatelja. U zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu, pored knjiga Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića, nalaze se i knjige Mome Kapora. O Haškom tribunalu nije mislio ništa dobro: govorio je kada izručimo Ratka Mladića, tražiće nam Gavrila Principa i tako unedogled.

Podjednako je biouspešan i kao slikar i kao pisac. Da sam bio pametniji, nikada ne bih ništa napisao, samo bih slikao. Slikari žive dugo”, govorio je.

Proglasili su ga „lakim piscem”, a tome je, ruku na srce, i sam doprineo jer je prezirao mistifikacije oko pisanja: „Pa šta kog đavola rade svi umetnici, nego se udvaraju publici od koje žive. Oni najuzvišeniji duhovi, koji preziru publiku, verovatno drže svoje knjige i rukopise u fiokama, pa tako nikada nećemo imati sreću da ih upoznamo. Šta je, u stvari umetnost, nego večito traženje neuzvraćene ljubavi”.

Hodočastio je po celom svetu, ali se uvek vraćao Beogradu. Postoji, umeo je da kaže, samo jedan grad u kome bi živeo, ako bi ga izbacili iz Beograda – Njujork. Beograd je za Kapora bio niskobudžetni Njujork.

Bio je veran čitalac „Politike”, do poslednjeg časa.

„Politika”, kafa i cigareta na mušemi – mrtva priroda kroz vekove. Nalazi se, takođe, i na mnogim mojim slikama, na stolu umesto stolnjaka i kao hartija u kojoj su umotani buketi cveća sa Kalenić pijace. Cveće je za žene, a „Politika” za muškarce – rekao je u jednom razgovoru za „Politiku”.

Na vest o smrti Mome Kapora
Rajko Petrov Nogo, književnik: Momčilo Momo Kapor bio je srpski Čehov. Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, i Kapor je imao prokletstvo da sve što napiše i objavi pretvori u bestseler. Kaporova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da ovekoveči sitnice, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju, u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima je vrebao, rimio – lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu. Jer on je svet, takoreći, kožom osećao. Kapor je bio čudesan sunđer, veliki upijač. Kapor je bio, kao što se zna, i slikar i pisac. Oni su jedan drugome potkradali vreme, jedan se od drugog odmarali. Kapor je imao stotine antena, zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor je zaista svašta znao, a to što je znao umeo je da saopšti na mio, otmen, očaravajući način. Svaka velika kultura bila bi srećna da ima pisca kakav je Kapor. To je bio naš Čehov, mnogi su govorili lak i prozračan, neki su govorili – u džinsu, nekima je smetalo što je u maskirnoj, ali Čehov.

Emir Kusturica, filmski reditelj: Momo Kapor je u vreme mog detinjstva bio naš Selindžer. Naš prvi tiražni pisac koji nam je literaturu otvarao na način na koji je svetska popularna kultura donosila pred nas najrazličitije stvari. Nije slučajno da je on bio naš najčitaniji pisac na prostorima bivše Jugoslavije, zato što nas je nepretenciozno – i kao autor sa šarmom i sa idejom da nas zabavi, oslobađao teških vremena kada smo morali da čitamo literaturu preko koje se nismo identifikovali sa velikim svetom. Mišljenja sam da kao i mnoge značajne pojave u prošlim vremenima, nije dobio mesto kakvo je zasluživao. Ako je za ikoga moglo da se kaže da je bio pravi Beograđanin od glave do pete, u najlepšem smislu te reči, to je bio Momo Kapor.

Radoslav Bratić, književnik: Kapor je bio najduhovitiji pisac koga sam poznavao. Podupirao je časopis „Nova zora” svuda, a naročito u brojnim televizijskim emisijama. Veliki slikar i čovek, moj najbolji prijatelj. Obišao je svet uzduž i popreko, i znao je da sve okrene na teme, i svemu udahne humor, kao što je znao da nevesele i očajnike vrati na put i da im podari snage.

Matija Bećković, književnik: Momo Kapor je redak Srbin koji nije pisao pesme, a sve što je radio i govorio, pisao i slikao, radosna je i raskošna pesma, kojom je usrećio stotine hiljada čitalačkog čovečanstva. Umesto renesansna, govori se „kaporovska ličnost”. U borbi sa neizlečivom bolešću, ovaj večiti dečak pokazao se i kao veliki junak. Svojom smrću ujeo je za srce i svoj Beograd, i svoj narod. Ostao sam bez jednog od najprisnijih i najmilijih prijatelja, i umesto da izjavljujem saučešća, bilo bi logičnije da ih primam.

Mihailo Miša Janketić, glumac: Ja sam se maltene ceo život družio sa njim, mi smo takoreći ispisnici, drugari iz vremena studija i posle, tokom celog života. Zatečen sam. Zaista zatečen. Otišao je jedan od, svakako, najznačajnijih ljudi naše generacije.

Miloš Šobajić, slikar: Momo Kapor je imao u sebi sve ono što bi čovek poželeo da ima: humor i šarm, čovečnost i lepotu, a nadasve veliki talenat koji me je toliko puta dirnuo do suza.

Ostale vestiArhiva