IZGLEDAĆE Vam možda neobično, ali predmet istraživanja „Beskrajnog rata“ nisu ni Srbi niti Kosovci albanske nacionalnosti, već smo to mi, Italijani, Zapadnjaci, NATO. Kada sam zamislio reportažu iz dva dela, mislio sam na sledeće: „Moramo da ispričamo šta se događa u operacijama NATO, od „peacekeeping“ (očuvanja mira) do „peaceforcing“ (nametanja mira silom).
Tako smo se dogovorili u redakciji, a odabrali smo Kosovo i Metohiju, jer je to bila prva od takvih operacija i već je bilo prošlo više od 10 godina od kada je ta oblast pod kontrolom NATO i UN. Posle decenije može se, pomislili smo, podvući crta i napraviti prvi račun.

Razaranje
Avganistan smo, pak, odabrali zato što je to poslednja operacija u kojoj se pojavljuje NATO u procesu kontrole i stabilizovanja teritorije. Prva i poslednja. Tome treba dodati i moju novinarsku radoznalost: mnogo godina pratio sam sukobe na Balkanu za televiziju, bio sam na Kosovu pre rata, doživeo bombardovanje u Beogradu, izveštavao o krizi u Makedoniji i odmah potom se vratio na Kosmet.
Hteo sam da nastavim sa tim poslom. I upravo tragajući za pričom o tome šta znači teritorija pod kontrolom NATO, naišli smo na sve to što ste videli u reportaži: etničko čišćenje, pre svega, ono protiv Kosovaca srpske nacionalnosti. Pratio sam iz Italije agencijske i ostale vesti, koje su stizale sa Kosova i znao o nasilju protiv Kosovaca srpske nacionalnosti, ali nisam mogao ni da zamislim da je razaranje srpske zajednice na Kosovu toliko rašireno.
Tako smo počeli da rekonstruišemo šta se desilo i da dokumentujemo sve što se moglo dokumentovati: od malih sela sravnjenih sa zemljom, do srpske četvrti u istorijskom centru Prizrena, gde su kuće potpuno spaljene. Sve do preteškog života kojim žive oni, koji su odlučili da ostanu u enklavama kao što je Gračanica. I sve to desilo se pred očima NATO. Tako je to postalo ključno pitanje u našoj priči, ono kojem smo posvetili puno energije i rada: kako je moguće da desetine hiljada vojnika, naoružanih do zuba, koji u teoriji imaju sva ovlašćenja u upravljanju Kosovom i Metohijom, nisu uspeli da zaustave nekoliko hiljada bivših boraca OVK i da zaštite Kosovce srpske nacionalnosti?

Organizacija
Odgovor je kompletan u priči koju smo ispričali. Naoružane bande, koje su proterale Kosovce srpske nacionalnosti iz njihovih kuća bile su organizovane. Jer, potrebna je organizacija da bi se istovremeno napalo deset različitih enklava, kao što se dogodilo u martu 2004. Potrebna je organizacija da bi se digle u vazduh stotine pravoslavnih crkava, da bi se nabavilo oružje i eksploziv koji su za to nužni. Isto kao što je potrebna organizacija da bi se krili i štitili od međunarodne policije aktivisti OVK i begunci od pravde.
Ali, još jedna stvar nam je upala u oči dok smo bili tamo - visok nivo političkog nasilja, koje je doživljavalo Kosovo posle rata, sa desetinama političkih zločina na čijoj su meti često bili ljudi koji su ostali verni Ibrahimu Rugovi. I za takav oblik političkog nasilja potrebna je organizacija. Drugim rečima, to znači da postoje bande ubica, koje su na raspolaganju politici, spremne da deluju i da se posle napada nekažnjene vrate u pomrčinu.

Izbegavanje
Eto u čemu je stvar! Ako je NATO zaista želeo da brani Kosovce srpske nacionalnosti i spreči da više od 200.000 ljudi napusti svoju zemlju i svoje kuće, ušao bi u sukob sa tim bandama koje smo već opisali, kao i sa partijama i političkim liderima Kosova koje se rađalo pod njihovim očima. A, to ima cenu, i vojnu i političku. Jer istina je da je sama ideja da neko može da dođe na nepoznato mesto, daleko od svojih granica, i da njime vlada iz visina, osuđena na propast, svuda, kako pokazuje Kosovo, a na još dramatičniji način i Avganistan. Na svim takvim mestima, NATO nastoji da postigne sporazum sa lokalnom grupom „lidera“, da bi izbegao probleme, da bi izbegao sukobe. Sve ostalo, sve to što ste videli - otvoreni putevi koje NATO ostavlja trafikantima droge, vezama sa drugim paravojnim grupama u Makedoniji, infiltraciji islamističkog terorizma - sve je to posledica tog odnosa nezameranja, gde je virtualni mir važniji od pravog mira.
A umesto toga, treba stvoriti pravi mir, zajednički mir. Mislim da je to najvažniji zadatak za budućnost, i Vaš i naš.

Nemilosrdna istina
DOKUMENTARNI film „Beskonačni rat“ snimljen je devet godina posle napada NATO na Srbiju, a na RAI 3 emitovan je 2008. godine. Nedavno je izazvao ogromnu pažnju i gledalaca Radio- televizije Srbije. Film daje jasne slike i niže odgovore i na pitanja zašto se prognani Srbi ne vraćaju u svoje kuće i kako je Kosmet, u prisustvu lokalne vlasti i međunarodnih snaga, umesto najmlađe demokratije na Balkanu postao raj za švercere, a nekadašnji lideri terorističke OVK, inspiratori i organizatori neprekidane niti nasilja prema preostalim nealbancima, ali i sunarodnicima koji su se usprotivili njihovom krvavom bogaćenju. Ko je podmetnuo bombu pod autobus „Niš ekspresa“, kako su ginuli svedoci nedela Ramuša Haradinaja i kako je njegova porodica od dućana u Dečanima stigla do velelepnog dvorca, zašto Hašima Tačija zovu „Zmija“... samo su neka od pitanja koja je otvorio i nemilosrdno secirao italijanski novinar Rikardo Jakona. U razgovoru za „Arenu 92“, koji „Novosti“ prenose, nagovestio je da će snimati i nastavak dokumentarca.

Ostale vestiArhiva