Akademik Nikola Hajdin (87), neimar svetskog glasa, neće treći put zaredom zasesti u stolicu predsednika SANU i to u godini (2011) kada se obeležava jedna od najslavnijih srpskih obletnica – 170 leta od utemeljenja Društva srpske slovesnosti (1841), na čijim je temeljima Akademija poniknula.

Nedavno je ovenčan, a s njim i srpska nauka i struka, još jednim u nizu blistavih međunarodnih priznanja: u ilustrovanoj monografiji („Filozofija projektovanja mostova u Americi i Evropi”), objavljenoj u Kini, uvršten je među 43 najuticajnija i najznačajnija konstruktora mostova u protekla dva stoleća (iz Srbije i Ilija Stojadinović)! Iz bogate niske odličja i počasti izdvajamo: Nagrada Avnoja 1987. (najprestižnija u SFRJ), Orden rada sa zlatnim vencem 1979. i članstvo u Evropskoj akademiji nauka, umetnosti i literature u Parizu, Evropskoj akademiji nauka i umetnosti u Salcburgu, Nacionalnoj akademiji Atine i Slovenačkoj akademije znanosti i umetnosti.

Nabrajanje ostalih iziskuje dosta novinskog prostora. „Nagrade ne dolaze tako često, ali se nakupe ako čovek duže poživi”, dodaje u šali.

Sa suprugom Milenom, etnologom, ima sina Radeta, profesora Građevinskog fakulteta u Beogradu, koji se posle 20 godina vratio iz Evrope, i trojicu unuka – Nikolu, Luku i Matiju.

Da li ste iznenađeni najnovijim velikim i uglednim priznanjem? Za koja dostignuća ste ga zavredili?
Svakako sam iznenađen, i to veoma prijatno. Čast je da se u takvoj monografiji, pored velikih imena konstruktora za poslednjih 200 godina, nalazi moje i ime Ilije Stojadinovića. Trudio sam da u granicama svojih mogućnosti doprinesem napretku građenja mostova. Kao i svaka monografija, pogotovo u tako velikom narodu kao što je kineski, ona donosi svoja shvatanja i poglede na istoriju.

Šta se danas podrazumeva pod Hajdinovim mostovima s kosim zategama?
Mostovi s kosim zategama (kablovi) najnovije su dostignuće umetnosti i znanja, posebno veliki, koje je obeležilo kraj 20. veka i biće izuzetno značajno i u 21. veku. Uključio sam se u izučavanja u ranom razdoblju nastajanja, i teorijski i praktično. Tada sam projektovao Železnički most u Beogradu koji predstavlja, po mom skromnom mišljenju, ozbiljan prodor u nepoznate izazove gradnje mostova s kosim zategama. To je prvi most za, isključivo, železnički saobraćaj u svetu. Imao sam sreću da rano uvidim šta nosi novo doba i da počnem da projektujem takve mostove koji su još bili retkost. Danas je to dominantan pristup u svetu za premošćenje velikih i izuzetno velikih raspona.

Kakve ste novine uveli, prvi u svetu, na mostu preko Save kod Orašja, a i u elastičnosti koja je i srce i duše savremene gradnje mostova?
Most „Orašje” preko Save bio je veliki izazov u oblasti takozvanih spregnutih mostova, u kojima se dva materijala, beton i čelik, kombinuju u jedinstvenu celinu. Do tada se, po pravilu, kolovozna ploča izvodila u betonu i povezivala sa čeličnim delom. Ja sam pošao korak dalje i uveo još jedno sprezanje u zoni oslonaca, s betonskom pločom u donjoj zoni. Tako je nastala konstrukcija s duplim sprezanjem, potpuno nova i nepoznata. U to vreme most „Orašje” imao je najveći raspon na svetu za spregnute mostove.

Šta je to od vaših istraživanja uvršteno u Britanski standard za čelične konstrukcije? Kako će izgledati mostovi u budućnosti: koliko visoki, koliko dugački i od kakvih materijala?
Nenad Marković i ja smo naučno proučavali nosače opterećene relativno koncentrisanim opterećenjem. U nizu naših radova, a mnoštva drugih u svetu, to je postalo veoma izazovna i značajno za čelične konstrukcije. Posle dužeg izučavanja saznanje smo pretočili u formulu stabilnosti primenljivu na tu vrstu konstrukcija, a ona je preuzeta u Britanski standard za čelične mostove. Koliko je nama poznato, pre toga se nije desilo da istraživanje iz male zemlje bude uneto u tako važan dokumenat.

Kako će izgledati mostovi u budućnosti? Ne može se u potpunosti dati iole precizan odgovor. Treba očekivati, pored ostalog, mostove izuzetno velikih raspona, kao što je između Italije i Sicilije, čiji razmak između dva krajnja stuba iznosi tri kilometra. Materijali izuzetnih čvrstoća, kakvi će proizaći iz nanotehnologije, omogućiće sasvim nove oblike i nesagledive veličine ovih i sličnih konstrukcija.

Svojevremeno ste most „Sloboda” u Novom Sadu izdvojili kao najdraži? Koliko ste bili uzbuđeni kada ste, posle NATO bombardovanja, došli da ga obnovite?
Moram da kažem da most „Sloboda”, u nizu mojih s kosim zategama, zauzima posebno mesto. S gledišta mostogradnje, to je hrabra konstrukcija koja zahteva veliko udubljivanje, studijski rad, razmatranje estetske prirode i drugih izazova saobraćajne prirode. Graditi most najvećeg raspona u svetu toga doba, s kablovima samo u srednjoj ravni, bio je smeo potez, bez obzira što su sva teorijska razmatranja govorila u prilog tome. Kada je srušen u NATO bombardovanju bio sam teško pogođen činjenicom da ga više nema. Po svojoj prirodi se ne dam do kraja pobediti, odmah sam počeo da razmišljam šta učiniti da most oživi. Posle dugih rasprava i ozbiljnih analiza zaključili smo da je obnova moguća i ubedili merodavne iz Evropske unije da izdvoje novac. Most izgleda tako kao što je izgledao, a oni koji ga nisu videli srušenog misle da se nije ni menjao.

Kako graditelj doživljava svoje građevine? Unosite li svoja osećanja u toku osmišljavanja i izgradnje?
U današnje vreme nije dozvoljeno graditi ružne mostove, treba sve učiniti da oni budu ukras sredine koji povezuje dve obale. Sasvim je razumljivo da u toku projektovanja i građenja unosite svoja osećanja i da vas ona, pored složenog naučnog osmišljavanja, vode ka rešenju i lepom izgledu.

Da li ste ikada, posle mnogo godina, posetili zdanja koja ste osmislili?
Svakako da jesam, neka su dovoljno blizu da ih često gledam, kao Železnički most preko Save u Beogradu i drumski „Sloboda” preko Dunava u Novom Sadu. Nemam često priliku da gledam onaj u Plocku (Poljska), moj poslednji veliki, koji je završen 2005. i ima najveći raspon u Evropi – 375 metara. Dobijen je na anonimnom konkursu u nadmetanju 16 autora iz raznih evropskih zemalja i same Poljske.

Kako ocenjujete svoje predsednikovanje Srpskom akademijom nauka i umetnosti? Hoćete li dogodine i treći put prihvatiti to mesto?
Ocenu o meni kao predsedniku daće drugi. Posao sam obavljao s velikom voljom i željom da, prema svojim mogućnostima, doprinesem Akademiji i razvoju nauke i umetnosti u zemlji. Dobar deo obećanja Izvršni odbor je, zajedno sa mnom, ispunio. Znatno smo unapredili saradnju sa inostranim akademijama i udruženjima akademija u svetu, Evropi i okruženju. Ako bih kazao šta je za mene najvrednije, to je činjenica da sam dosledno Akademiju upućivao na zadatke koje joj zakon nalaže.

Mislim da se neću ponovo kandidovati. Dva izbora su dovoljna da čovek pokaže šta je u stanju da uradi. Ovaj položaj traži i neku razumnu starosnu granicu.

Zašto se pominje gašenje Odeljenja društvenih nauka?
Odeljenje društvenih nauka je važno za svaku akademiju nauka i niko ozbiljno nije pomišljao na gašenje. Nadamo se da će izvesne teškoće koje ga prate u biranju novih članova proći, iako sadašnje stanje na to ne ukazuje.

I sami često pominjete citiranje i citate: je l’ to, uopšte, zaživelo u SANU?
Citiranje naučnih radova važan je činilac u naučnom radu svakog pojedinca, naučne ustanove, pa i SANU. U tom pogledu, ne stojimo rđavo. Prilikom izbora vodi se i te kako računa o naučnim radovima i citiranju. Ostaje predmet razmatranja koji su, pored citata, još elementi bitni (rezultati kreativne delatnosti, značaj pojedinih radova u celoj bibliografiji itd). Ima naučnika čija tri rada vrede više nego hiljadu nekog drugog. U humanističkim naukama je citiranost u inostranstvu slabija nego u egzaktnim.

Kakvo je stanje u našoj nauci? Zašto mladi odlaze u svet i kako ih privoleti da ostanu?
Naša nauka može da se upoređuju sa svim zemljama u okruženju i stoji veoma dobro. Zašto mladi odlaze i kako ih privoleti da ostanu? Jedan od važnih razloga jeste želja mladih ljudi: često nemaju dovoljno uslova za usavršavanje u svojoj zemlji. Da li će se vraćati? Zavisi od mnogo čega. Osim, možda, najvažnijeg činioca – egzistencije, važnu ulogu imaju i drugi, kao što su: da li se ta grana nauke dovoljno neguje kod nas i ima li mesta za zaposlenje? Ministarstvo za nauku nastoji da Srbiju integriše u evropski naučni prostor, tako da bude približno isto radite li u svojoj zemlji ili u inostranstvu. Jedno od rešenja jeste, upravo, sprega naših sa stvaraocima i institutima u svetu. Mislim je da nije tako teško stvoriti pristojne uslova za rad ovde, kako se obično pretpostavlja. S druge strane, naučna dostignuća treba da budu u nekim segmentima primenjena i da pomažu razvoju tehnologije, društvenog standarda i boljeg života.

Šta ste imali na umu predlažući akademiju mladih?
To nije moj izum, početnih rezultata već ima u nekim evropskim akademijama. Imajući na umu sve veći značaj nauke za društvo, posebno u budućnosti, od velikog je interesa da se što veći broj ljudi njome bavi.

Priprema li se dogodine proslava 170. godina Akademije?
Nismo detaljno razgovarali, ali će to biti važan datum u nauci i istoriji naučnih društava u nas, počev od Društva srpske slovesnosti. Smatram da su 1841. položeni temelju SANU i naučnog stvaranja, u čemu se ne razlikujemo bitno od drugih akademija.

Ostale vestiArhiva