Vesti
Društvo i ekonomija
Premoć kapitala nad politikom - fama ili java
09.04.2010. 12:00
Izvor: politika
Premoć kapitala nad politikom - fama ili java
Veze biznismena i političara mogu da raspletu samo institucije – zašto to ne rade, pitaju sagovornici „Politike”
Dve godine otkako se zavrtela priča da je s grupom kolega iz kluba „Privrednik” i nekim stranim ambasadorima uticao na formiranje ove i ovakve Vlade Srbije, biznismen Milan Beko tvrdi da zapravo nema ni približno takav uticaj. „Moj navodni uticaj ne dopire ni do mogućnosti da zaštitim svoj biznis”, izjavio je Beko za magazin „Objektiv”.

Posle spekulacija u medijima o tome kako je, uz Miroslava Miškovića i još neke od najvećih vlasnika kapitala, jedan od najuticajnijih ljudi u srpskoj politici, i tek sporadičnih demantija (pre dve godine, kada se u javnosti pominjao kao glavni finansijer Liberalnodemokratske partije, za „Politiku” je rekao da u poslednjih nekoliko godina nije finansirao nijednu stranku), Beko je sve iznenadio ovako eksplicitnom tvrdnjom. A ona je očigledno isprovocirana nedavnim oglašavanjem Stanka Subotića Caneta u vezi sa kupovinom Luke „Beograd“ i „Novosti”. „Postoji mit o mom uticaju na srpsku političku scenu. Gde se taj uticaj ostvaruje? Tako što sam kupio Luku na otvorenom konkursu gde su i drugi mogli da se jave, a nisu”, rekao je Beko i naveo da je „nemoguće raditi uz stalne kvalifikacije da ’vedrite i oblačite u ovoj zemlji’, tako da ste večito pod sumnjom”.

Beko je zaista medijski atraktivan još od kada je 1997. postao ministar za privatizaciju u vladi Mirka Marjanovića i vodio prodaju „Telekoma”, a posle kada je sa čela Upravnog odbora vodio restrukturisanje kragujevačke „Zastave”. Posle petooktobarskih promena nestao je iz javnog života na nekoliko godina, da bi se opet pojavio sa privatizacijom „Knjaza Miloša”, „Ce marketa” i kasnije još nekih krupnih privatizacija. Poslednjih godina Beko i Mišković se najčešće pominju i kao finansijeri nekih političkih stranaka, ali samo je Tomislav Nikolić u septembru 2008. na televiziji B92 javno rekao da su ova dvojica biznismena pomogli kampanju radikala finansirajući jednu emisiju na toj televiziji i iznajmljivanjem automobila (što oni nisu ni potvrdili ni demantovali).

O takvim vezama krupnog kapitala i sveta politike, inače, moglo je nešto javno da se čuje samo iz međusobnih optužbi političara, koje su po pravilu „optužene” partije demantovale. Tako je tadašnji zamenik predsednika SRS-a iste godine ranije negirao da Mišković finansira tu stranku, navodeći da Mišković „intenzivno sarađuje” sa DS-om i G17 plus. A iz LDP-a su, na osnovu činjenice da nije podržan njihov predlog da se u Skupštini Srbije formira anketni odbor koji bi ispitao poslovanje „Delte”, saopštili da su time „potvrđeni navodi Čedomira Jovanovića da Miroslav Mišković finansira sve političke partije u Srbiji sem LDP-a i da na taj način kontroliše Skupštinu i obezbeđuje donošenje zakona koji omogućavaju kompaniji ’Delta’ ubrzano širenje i jačanje monopolskog položaja u Srbiji”. A Aleksandar Vučić je nekoliko godina ranije kazao da „nije nikakva tajna da ’strujni mafijaši’ Vuk Hamović i Vojin Lazarević finansiraju Demokratsku stranku Srbije i G17 plus” (iako je Lazarević nešto ranije odbacio spekulacije da finansira DSS).

Koliko je, dakle, osnovana ta fama o neprimerenom uticaju biznismena na politiku? „Nije to nikakav fama, to je realna sociološka činjenica, ali mi ne možemo znati na način policajca tačno ko, šta, kako, kome. Mi kao građani ili naučnici nemamo mogućnosti da skupljamo te podatke, to imaju institucije i zato ih i gradimo da bi to radile za građane”, ističe politički analitičar Milan Nikolić.

I drugi sagovornici „Politike” ističu presudnu ulogu institucija. Komentarišući tvrdnje Milana Beka i navodeći da „ne možete očekivati od nekoga ko se sumnjiči za nešto da kaže da radi nešto loše”, Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, vladinog tela koje dugo već „ratuje” sa Miškovićem i Bekom zbog Luke „Beograd”, kaže da Bekov odgovor zapravo nije ni bitan: „Bitna je suština – zašto ne funkcionišu državne institucije. Zašto kod toliko afera i sumnjivih poslova nijedanput tužilac nije pokrenuo krivičnu prijavu ni protiv jednog ministra bilo koje vlade, ni protiv jednog tajkuna.”

Isti stav ima i Mirko Todorović, vlasnik preduzeća „Todor”, koji se nedavno politički aktivirao da bi, kako je objasnio, na taj način pokušao da pomogne maloj i srednjoj privredi i decentralizaciji Srbije. Na naše pitanje zbog čega su veze između biznisa i politike toliko maglovite, iako se o njima stalno govori, Todorović (koji je, kako kaže, finansirao Demokratsku stranku dok nije došla na vlast) ističe: „Ja mogu da kažem da je ’Petar Petrović’ blizak nekome i da je profitirao zbog toga, ali ne želim to proizvoljno da tumačim. To moraju da kažu državne institucije koje primaju platu da građanima to saopšte, a ne ja. Hajde svi da izvršimo pritisak na državne institucije da nam daju te odgovore. Evo, konkretno, i ja hoću da znam da li je Milan Beko legalno kupio Luku ’Beograd’ ili ne. On kaže da je sve bilo po zakonu i sam traži da se to ispita. Zašto ne reaguje država kad i on to traži? Kad profunkcionišu institucije onda ćemo dobiti prave odgovore da li je neko lopov ili nije lopov, da li je neko legalno ili nelegalno stekao imovinu. Zašto bih se, recimo, ja bojao da se otvori pitanje rada i poslovanja ’Todora’ u poslednjih 20 godina.”

Milan Nikolić ocenjuje da je moć krupnog kapitala i velikih privrednika u Srbiji „mnogo veća nego što prosečan građanin može i da sanja” i da je njihov uticaj veliki bez obzira koja vlast je u pitanju. „Najotvorenije je bilo u vreme Miloševića, kada je to bilo prosto sistemski napravljeno. Međutim, tada je postojala i dominacija partije i dominacija lidera tako da su više tajkuni činili Miloševiću nego obrnuto. Ali, i on je njima omogućavao da se obogate. Na kraju, svi danas značajniji krupni biznismeni imaju korene u Miloševićevom dobu”, kaže Nikolić.

Ukazujući da se i u zemljama starih demokratija kriju takve vrste veza i da nema „papirnatih tragova”, on dodaje da nema zemlje na svetu gde bogati, zahvaljujući svom kapitalu, nemaju uticaj veći od svog statističkog broja.

Uticaj prljavog novca
Sprega između tajkuna, kriminala, privrede i politike toliko je jaka da je zarobila ovu državu, kaže Danilo Šuković. Zato je iluzorno očekivati, prema njegovim rečima, da neko kaže kako utiče na donošenje odgovarajućih zakona, ili da određuje kako će se ponašati institucije (poput Komisije za hartije od vrednosti kada se kupovao „Knjaz Miloš”). „U privatizaciju vrlo često ulazi prljavi kapital. U Savetu smo se zapanjili kada smo videli studiju koju su napravili Italijani po nalogu OEBS-a o pranju novca u Srbiji, koja je pokazala da je cela privatizacija u Srbiji sprovedena tako da nije uopšte ispitivano poreklo novca. I sad imate sistem koji tako funkcioniše i naravno da akteri ne mogu da priznaju da su krivi za to”, ocenjuje Šuković.