Srbija ove nedelje.

Zorica Brunclik skinula je šinjel Jul-a pa na TV ekranu pobožno vežba slavske obrede, dok Raka Radović emancipuje nove generacije. Tonsku podlogu daje im umilna muzika iz Teherana pojačana srpskim muzičkim steroidima.

Na drugoj televiziji Seka Aleksić obrazovno određuje standarde vožnje, oblačenja, seksu­alnih i vaskolikih drugih afiniteta. Nešto slično, ali na nivou „kulture javnog dijaloga“, na javnom servisu protura magistar Velimir Ilić, uzgajivač rasnih pasa.

Potom vas sačekaju sledeći informativni sadržaji: od pucnja u stomak na stadionu do sa­dističkog sakaćenja nedužne životinje. Srbija 2010. kao da svojoj deci uskraćuje porodič­ni odlazak na stadion ili čuvanje kućnih ljubimaca.

Tako se, bez sve četiri šape, jednogodišnja keruša Mila doteturala do nas kao tužno i upozoravajuće podsećanje koliko se svekoliko nasilje uselilo u svakodnevni život.

Odavno jedna informacija nije izazvala toliko komentara. Dok je vest o odsecanju šapa stajala na naslovnoj strani internet stranice B92, stiglo je oko 600 poruka užasnutih i iskreno ožalošćenih ljudi. Gotovo koliko i kada egzaltirana Srbija slavi neki veliki sportski uspeh.

Javljaju se oni koji su sami sebe izmestili u stranu postiđeni nasiljem, prostaklukom, ne­vaspitanjem. Ne obazirući se na aferu Rebrača, traže da uplate novac za proteze masakri­ranom psu. Zgroženi su bezočnom okrutnošću monstruozno osmišljenom i planiranom. Zaista šokantno.

Ponosim se tom Srbijom. To su oni koji su ubijenom Francuzu Brisu Tatonu nosili ruže na Trg republike. Oni koji ne urlaju za volanom i ne uništavaju autobuse. Oni koji s pra­vom traže da svirepi sadisti budu kažnjeni ili poslati u ludnicu. To su oni koji veruju da Sr­bija nije ušla u totalni mrak.

Nekada je Beograd mahom bio sastavljen od takvih. U međuvremenu smo počeli da uni­štavamo liftove, cveće po parkovima, stolice po autobusima, fasade. Potom smo oguglali na patnje živih bića. Pritisnuti sopstvenim nevoljama počeli smo da gubimo osećaj soli­darnosti s nevoljama drugih.

Da li je skoro neki prolaznik zastao i pridružio se protestu nesrećnih radnika koji mole za neisplaćenu crkavicu ispred ministarstava ili kompanija lokalnih tajkuna? Da li je prijavio mučenje životinja? Ili vlasnike pasa koji ih šetaju bez brnjice i ne skupljaju izmet koji iza njih ostaje?

Tek kada nas je Mila preko ekrana pogledala onim tužnim, vlažnim i toplim psećim pogle­dom, svet se trgao. Keruša je preko noći prikupila stotine dokaza ljudskosti. Gradonačel­nik Beograda obećao je da će grad kupiti proteze nesrećnoj kuci. Kao što to uvek biva, po­sramljeni su oni koji nemaju ničeg da se stide.

Drago mi je što postoji Zakon o dobrobiti životinja i hoću da verujem da će počinioci biti uhvaćeni i uzorno kažnjeni. Ponavljam uzorno, jer je to najefikasniji način odvraćanja.

Psihijatri, psiholozi i sociolozi znaju bolje da objasne šta sve može da se krije po glava­ma ljudi spremnih na ovakve i slične brutalnosti. Znaju, takođe, da je zlostavljanje životi­nja siguran put ka zlostavljanju ljudi, pouzdan indikator opasne psihopatologije.

„Svako ko je stekao naviku gledanja na život bilo kog živog bića kao bezvrednog, u opa­snosti je da dođe na ideju da su ljudski životi takođe bezvredni“, pisao je humanista dr Al­bert Švajcer. „Ubice... vrlo često počinju ubijanjem i mučenjem životinja kad su bili deca“, zaključak je Roberta Reslera koji je za američki FBI radio na razvoju profila serijskih ubi­ca.

Okrutnost prema životinjama lako se pretvara u okrutnost prema ljudima, u porodično na­silje prema ženi i deci. Žrtve su uvek slabiji. Ponavljaju na TV da je prošle godine porodič­no nasilje u Srbiji odnelo živote 32 žene.

Šta se to događa? Otkud ta količina brutalnog nasilja? Onaj Uroš što na stadionu gura za­paljenu baklju u lice nije psihopata. On je produkt upuštenog društva.

Da li nas sustiže postvijetnamski sindrom kao recidiv ovdašnjih ratova? Naravno da su ratovi ostavili svoje tragove i mračne zapise u svesti, ali poslednji rat završen je pre 15 go­dina. Onaj ko danas ima 25 tada je imao samo deset.

Biće da je ogroman problem upakovan upravo u tih poslednjih 15 godina. Društvo je upa­lo u sunovrat moralnih vrednosti ne nudeći prihvatljive alternative. Vlast zaboravlja da je iz­među ostalog dužna da obrazuje. Stresne ekonomske nedaće – od nezaposlenosti, otpu­štanja sa posla i siromaštva – dodatno doprinose sveopštoj koroziji.

Svuda oko nas sve je više onih koji ne mogu da se suprotstave jačima pa se iživljavaju na slabijim i nedužnim. Dete koje gleda kako besposleni pijani otac šamara majku us­kraćeno je šanse da zavoli životinje.

Ko uostalom uči decu po školama o ljubavi prema životinjama? Niko. Da se ne zavarava­mo: zlostavljanje životinja često se otkrije pre nego zlostavljanje deteta – jer se prvo doga­đa na očigled svih nas dok se drugo prikriva.

Društvene okolnosti useljavaju nasilje i brutalnost u domove iz kojih se ono brzo iseljava na ulice.

U SAD postoji više od stotinu programa za zbrinjavanje životinja a najstariji, iz Kolorado Springsa, objedinjava čak 26 različitih službi: javnog tužioca, sudske branitelje, humani­tarne i zdravstvene službe, policiju. Jedno istraživanje pokazuje da četiri petine Amerika­naca podržava da učitelji, socijalni radnici, pripadnici službi za dobrobit životinja i branite­lji zakona razmenjuju informacije o maloletnicima koji zlostavljaju životinje.

Razmislimo o ovakvim rešenjima. Nije obavezno da od kapitalizma uzimamo samo naj­gore.

Lakomisleno je ignorisati statistike koje upozoravaju da oni koji muče životinje lakše kre­ću opasnim putem prema još gorem nasilju.

Kada u Švedskoj muškarac ošamari ili udari ženu, ne vode ga u policiju. Vode ga kod psi­hijatra. Ovde, gde se i danas prozori prečesto peru sekirama, to nije tako. Što ne znači da ne bi moglo.

Neko će reći da se ovakve stvari dešavaju i u drugim zemljama. Tačno. Ali retko gde će se neko usuditi da tvrdi da je sakaćenje Mile „nameštaljka“ „Orke“ i sličnih organizacija za zaštitu životinja kako bi podigli prašinu i kaznili sve one koji ne žele pse lutalice po uli­cama. Bilo je, nažalost, i takvih reagovanja.

Poneko je lamentirao da su psi zaštićeni, a ljudi nisu. Poručivali su: dajte pare siromašni­ma a ne za skupe proteze Mili.

Kakve gluposti! Kakva jeftina demagogija! Šta to znači? Da li zato što ima siromašnih tre­ba da pobijemo sve životinje? Kakve veze ima broj gladnih u Srbiji sa psima ili mačka­ma?

Navikli smo da živimo s raznim aferama koje dođu, uzburkaju javnost, a onda nestanu u živom pesku koji nas okružuje. Tortura nad kerušom iz Medakovića 2 prozvala je ljud­skost. Pokazalo se da nije sve tako crno kako se ponekad čini.

Biće još bolje ako sutra ne zaboravimo sve one pse i životinje kojima preti sudbina Mile. Osvrnimo se oko sebe. Angažujmo se kao svakodnevni advokati borbe protiv nasilja. Pre­ko „malih“ ciljeva doći ćemo i do onih velikih koji sve muče.

Čovek je dominantna i najpametnija od svih vrsta, ali to mu ne daje pravo da bude bruta­lan i surov prema drugima.

Ostale vestiArhiva