Kod nas je pljuvanje, u bukvalnom i prenesenom značenju, odavno postalo deo tradicije. Postoji više vrsta pljuvačkih praksi od kojih je pljuvanje na javnim mestima (ulično pljuva­nje),odnosno pljuvanje po nečijem liku i delu (istorijsko pljuvanje) ubedljivo najzastuplje­niji oblik. Od ostalih oblika treba spomenuti pljuvanje u šake pre kakvog manuelnog po­sla te pljuvanje na staklenu površinu u cilju postizanja visokog stepena sjaja. Nekada, pre pojave Fejsbuka, klinci su ubijali vreme pljuvanjem udalj, dok je omiljena lihvarska maksima onda kao i sada glasila: „Pljuni pare (ili život)”.

Da Srbi o pljuvanju nemaju loše mišljenje govori situacija u kojoj ponosni roditelj izjavlju­je: „Moje dete je pljunuti ja”. Slično je i kada treba dokazati istinitost vlastitog iskaza: „Plju­ni me ako lažem”,odnosno kada nekoga treba podstaći na priču: „Ispljuni to što imaš da kažeš”. Čuveni Norbert Elijas se u „Procesu civilizacije” podrobno bavio fenomenom plju­vanja kao uostalom i evolucijom brisanja nosa. Tako nas Elijas podseća da je pljuvanje u srednjem veku predstavljalo opštenarodnu potrebu i da je jedino pravilo glasilo da se ne pljuje preko stola već ispod njega.

S druge strane, ukoliko se pljuvanje postavi u širi društveni kontekst samo će ga korak deliti od poistovećivanja sa oblikom kritičke svesti. Nije li još Habermas pisao da je kritič­ka javnost postepeno nastajala u zapadnoevropskim kafanama počev od sredine 17. ve­ka kada je kočijaš jednog levantskog trgovca otvorio prvu krčmu u Londonu. Jer uz zama­gljenu kriglu svetlog piva glas naroda daleko se (bolje) čuje. I kod nas su disidentske ide­je bujale upravo u zadimljenim kafanama (bifeima), na astalima prekrivenim kockastim mušemama uz rakiju, meze i poj klimakteričnih pevaljki u somotskim minićima. „Šta ti preostaje nego da uveče izađeš,zalepiš se za šank i piješ pivčugu” kazuju „Pankrti” u pe­smi „Anarhist”. Možda su upravo zbog optužbe da su legla kritičke (pljuvačke) javnosti ka­fane sistematski uništavane kod nas. Masovno su ih zamenjivali kafići koji su postajali ra­sadnici pljuvačkog mejnstrima.

Bilo kako bilo, neukusno je izjednačavati glas naroda sa kritičkim pljuvanjem po vlasti, mada je pljuvanje u ovom smislu odvajkada predstavljalo sigurnosni ventil kroz koji je na­rod ispuštao nagomilano socijalno nezadovoljstvo ciljajući ka maglovitim vrhovima dru­štvene hijerarhije. Jer skučena je definicija po kojoj se pljuvanje (u žargonu) tretira kao kri­tika koju podvlašćeni (masa, narod, raja) upućuju vlasti (eliti, političkoj klasi, vlasti). Nai­me, treba praviti razliku između bezvrednog kritizerstva (pljuvanja bez pokrića) i kritičkog mišljenja (argumentovanog pljuvanja). Sasvim je drugo pitanje da li kritička pljuvačina od­ozdo prema gore (dakle, od naroda prema vlasti) ima bilo kakvog efekta. Na primer, kada kritika vlade dolazi odzabrađenih baba koje prodaju mladi luk na pijaci, kritička oštrica se nedvosmisleno zatupljuje pa takav pijačni anarhizam ne može proizvesti tip javnosti od či­je kritike cvikaju vlada i političari.

Drugim rečima, filozofija „pljuni i zapjevaj” učvrstila je stav kako je moderno upotrebljavati pojmove „narod” i „nacija” umesto pojma „javnost”. Ovo brkanje termina dovoljno govori o širokorasprostranjenom nekritičkom populizmu koji u najboljem slučaju može voditi od­brani statusa kvo. Posledica ovoga je odsustvo kritičke javnosti u medijskom prostoru ko­jim suvereno gospodare političari. Poređenja radi, odlazeći britanski premijer Gordon Braun danima se izvinjavao britanskoj javnosti zbog toga što je u predizbornoj trci jednoj penzionerki, koja ga je obasula nezgodnim pitanjima, odbrusio da je zadrta. Čak je čita­vih četrdeset minuta klečao u kući dotične moleći je za oproštaj. Javnost je to znala da ce­ni pa laburisti nisu doživeli potpuni izborni debakl. Kod nas stvari drugačije stoje. Što su predstavnici vlasti prema narodu osorniji to se bolje kotiraju na političkim rang-listama.

I dok se „Narod pita” ko će koga na „Farmi” kraj Barajeva, ili dok bira „Utisak nedelje”, dok „Stanje nacije” zavisi od toga da li je vox populi označio opcije „Da možda, ne”, vreme za stvaranje kritičke javnosti neumitno protiče. Kao reka u koju se, heraklitovski rečeno, ne može dva puta pljunuti. Komunalna vreba iza ugla.

Ostale vestiArhiva