Sokobanja – Bio sam predsednik Srbije. U stvari, predsednik naše grupe u đačkom parlamentu. Tražili smo da se organizuje fudbalska utakmica i uspeli smo. Srbija je naravno pobedila. Igrale su i devojčice.

– Znači kad porasteš bićeš...

– Prevodilac, to mi se ovde mnogo dopalo. Kad se vratim kući preneću drugarima sve šta sam ovde naučio, a naročito šta znači reč diskriminacija. Samo moram prvo da prestanem da pričam istovremeno na ruskom, engleskom i nemačkom. Hoću na fakultet i da imam doktorat. A kasnije planiram da idem u političare. Želim pravdu i da nema više diskriminacije.

Ovako nam priča dvanaestogodišnji Đorđe, koji je tokom međunarodnog kampa za decu iz socijalno ugroženih sredina doneo odluku čime će da se bavi u životu. Tokom nedelju dana, zajedno sa još sedmoro dece iz Srbije, mahom iz opštine Aleksinac, družio se i učio sa vršnjacima iz Bugarske, Rumunije, Slovačke, Češke, Mađarske, Ukrajine i Austrije.

Zatekli smo ih kako zajedno slikaju i sviraju na neobičnim instrumentima, a kasnije su đaci uz malu pomoć nastavnika spremali večeru. Rumuni su pravili gulaš, a naši đaci šopsku salatu.

– Sva deca dolaze iz socijalno teških situacija. Imamo onu koja su živela na ulici, decu u čijim porodicama je bilo nasilja, onu iz veoma siromašnih porodica, iz marginalizovanih grupa, poput Roma... Osim što su deca materijalno zbrinuta, njima je pružena i psihološka pomoć, a cilj nam je ne samo da ne izgube kontakt sa školom, već i da poboljšaju uspeh. Primera radi, u našim projektima za romsku populaciju, ostajanje u školi je 100 odsto – priča za „Politiku” Felicitas Filip iz Austrije. Kamp su inače organizovali „Karitas” Srbije i Crne Gore i „Erste fondacija”, a u okviru projekta „Komenski fond”.

Barbara Rejterer dodaje da su izabrana deca koja nikada pre nisu bila u inostranstvu, da su bila stidljiva samo prvi dan i da je za odrasle bilo potpuno fascinantno da vide kako su mališani srušili osam jezičkih barijera za samo jedan dan.

Nastavnici kažu da je najveće iznenađenje za decu predstavljalo to što ih neko tretira s poštovanjem, kako odrasli, tako i njihovi vršnjaci, na šta nisu navikli u svojim školama i sredinama. Franc Karl Pruler objašnjava da je cilj da se ljudi s margina uklope u društvo, da deca uče jedna od drugih i jedni o drugima, da se nauče da traže svoja prava, ali i da znaju da imaju dužnost da zaštite druge, da slušaju druge i da govore u ime drugih...

Ištvanu (12) i Moji (11) iz Mađarske se Srbija veoma dopala, a posebno što su stekli nove drugove. Dobri su đaci, vole da idu u školu, a ovde su, kažu, naučili pomalo od svakog jezika, da poštuju pravila i da svet može da bude lepše mesto ukoliko se deca zaštite.

– Najvažnije je da budemo dobri jedni prema drugima – kaže Dana (14) iz Rumunije. Ona od svih predmeta najviše voli rumunski jezik, a planira da nastavi školovanje kako bi pomogla svojim roditeljima.

Anju (14) i Olgu (14) iz Ukrajine smo zatekli u živopisnim haljinama roze i zelene boje. Kažu da se pripremaju za modnu reviju koja će biti kasnije u toku dana. Olga planira da bude glumica i vidi Pariz, a Anja još nije donela odluku čime će da se bavi.

Ovde su pitanja lične prirode zabranjena, a deca su kroz igru, radionice i takmičenja naučila da izraze svoje želje i stavove.

Đorđe s početka teksta obučen je u majicu na kojoj je velikim slovima ispisao da voli Partizan. Da li je bilo simpatija, pitamo ga. „Jeste”, kaže kroz smeh, „ali ne smem da vam otkrijem”, odgovara u stilu pravog političara.

Većina učenika je u sličnim majicama, iškrabanih potpisima drugara iz kampa i parolama poput „Deca imaju pravo da...”

– Bitno je da kada se vrate kućama uče i druge o onome što su ovde naučili, da prenesu poruku da je moguće živeti zajedno s drugim kulturama bez problema i bez predrasuda. Ako deca nauče tako da žive, to će biti dobra osnova i za budući skladan život u Evropi – kaže na kraju Barbara Rejterer.

Ostale vestiArhiva