Pojedinci u organima „klasičnih“ grana vlasti – pre svega izvršne, zakonodavne i sudske – tek sada se, čini se, suočavaju sa činjenicom da nezavisni državni organi ne postoje da bi s vremena na vreme dali savet ili komentar koji vlast može, ali ne mora uvažavati, već su Ustavom i zakonima osnovani kao državni organi koji, nezavisno od političkih obzira, kontrolišu zakonitost i pravilnost rada organa javne vlasti i poštovanje prava građana, kaže Saša Janković, zaštitnik građana.

Mislite li da su izmene skupštinskog poslovnika, koje omogućavaju smenu predstavnike nezavisnih tela, ako poslanici ne usvoje njihove izveštaje, usledile kao posledica, pre svega, Vaših oštrih zamerki na neke zakone i na opšti izbor sudija?

Imam dobre razloge da verujem u to. U zvaničnom mišljenju o Ustavu Srbije, Venecijanska komisija Saveta Evrope napisala je: „Za žaljenje je da ne postoji nikakva zaštita za zaštitnika građana protiv neopravdanog razrešenja od strane Narodne skupštine pre isteka mandata. Dok zaštitnik građana zaista i treba da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, diskutabilno je da li Narodna skupština treba da nadzire zaštitnika građana i da li zaštitnik građana treba da bude odgovoran za svoj rad Narodnoj skupštini.“ Odredbe novog poslovnika do krajnosti dovode koncept političke kontrole nad nezavisnim kontrolnim organima za koji je nesporno da je pogrešan. Kada su me, odmah posle izbora za zaštitnika građana, iz Saveta Evrope pitali da li me sporne odredbe brinu, odgovorio sam da je Srbija sigurno u demokratskom smislu nadrasla takve rizike. Nažalost, bio sam preveliki optimista.

Zbog čega bi zahtev parlamentaraca da im o nečemu napišete izveštaj mogao ugroziti nezavisnost zaštitnika građana?

Poslanik i zaštitnik građana mogu različito ceniti značaj nekog događaja. Ako bi morao da se bavi onim što poslanici smatraju bitnim, tada zaštitnik građana ne bi, kako zakon kaže, bio „nezavisan i samostalan u obavljanju poslova“. Kada parlament nešto interesuje, on o tome može sprovesti sopstvenu istragu a, naravno, može se služiti i izveštajem ombudsmana ako takav postoji, a ombudsman će uvek dati dodatna objašnjenja i detalje. Ali, zaštitnik građana, koji po zakonu ne sme da bude član političke partije, ne sme dobijati naloge za rad iz parlamenta u kome sede članovi političkih partija, niti bilo ko, pa ni članovi parlamenta, može od zaštitnika građana zahtevati da se bavi ili ne bavi nečim i izveštava o tome. Ako skupština smatra da ombudsman nestručno i nesavesno obavlja svoj posao, onda ga u zakonom predviđenoj proceduri može smeniti, ali ne može uticati na njegov rad.

Hoće li ova „pretnja” smenom uticati na to da, možda, „zatvorite oči” za neke događaje ili zakonska rešenja na koja biste, inače, reagovali?

Nema smisla da sam ocenjujem sopstveni integritet. Ali, šta mislite o čemu će razmišljati bilo koji budući ombudsman kada bude odlučivao o tome da li da, na primer, iskoristi svoje zakonom predviđeno pravo i pokrene postupak ocene ustavnosti zakona koji je donela Narodna skupština, a ta ista skupština treba sutra da usvoji njegov izveštaj?

Najavili ste pokretanje postupka pred Ustavnim sudom Srbije zbog Zakona o elektronskim komunikacijama, kada ćete učiniti?

U stručnoj službi se priprema argumentacija za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom i to ne samo za Zakon o elektronskim komunikacijama, već i zakone koji regulišu rad službi bezbednosti. Istovremeno, još uvek primam i inicijative brojnih stručnih i profesionalnih udruženja, organizacija za ljudska prava i drugih organizacija civilnog društva da se obratim Ustavnom sudu. Siguran sam da će do kraja septembra to biti učinjeno.

Zbog oštrih kritika Zakona o elektronskim komunikacijama optuženi ste da ste za hajku protiv Skupštine Srbije i vlade, da li se „osećate krivim”?

Tako nešto je reklo, koliko znam, nekoliko članova jedne parlamentarne grupe. Moj zakonom utvrđen posao je da ukažem na opasnost od kršenja ljudskih prava koja su garantovana našim Ustavom i obavezujućim međunarodnim dokumentima. Uradio sam to na najinstitucionalniji i, s obzirom na način na koji se Predlog zakona našao pred parlamentom, jedini mogući način – predlaganjem amandmana nadležnom odboru Narodne skupštine. Za neprijatnu situaciju koja je nastala kada je neko počeo da tumači moje namere ili da tvrdi da sam amandmane ostavio portiru ne mogu biti odgovoran.

Visoki savet sudstva ocenio je Vaše ukazivanje na propuste prilikom opšteg izbora sudija kao nepotrebne i zakasnele, da li u ovakvom komentaru vidite otvaranje još jednog fronta na kom morate da se borite?

Visoki savet sudstva nije do kraja razumeo da zaštitnik građana kao nezavisni državni organ nije komentarisao njihov trud, već je, postupajući po preko 170 pritužbi, sproveo zakonom predviđen postupak kontrole i o tome dao svoj meritoran sud. Za organ zbog čijih su propusta i nezakonitosti u radu svako u svojoj nadležnosti utvrdili Ustavni sud i zaštitnik građana, i zbog kojih je reforma sudstva od rešenja postala problem koji građani još uvek plaćaju, VSS se previše bavi drugima umesto sobom.

Rekli ste da prikupljate podatke na osnovu kojih ćete odlučiti hoćete li pokrenuti postupak za utvrđivanje da li je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava povredilo izborni i postupak konstituisanja Bošnjačkog nacionalnog veća, dokle se stiglo?

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti još utvrđuje da li je bilo neopravdane razlike u odnosu ministarstva prema različitim nacionalnim savetima. To je jedno od prethodnih pitanja koja treba rešiti pre nego što zaštitnik građana stupi na scenu. Ombudsman nije organ koji postupa prvi, već, po pravilu, poslednji, kad svi drugi nadležni organi završe svoj posao, ako za tim ima potrebe.

U postupku koji ste vi pokrenuli, Ustavni sud Srbije proglasio je protivustavnim sedam odredbi Zakona o informisanju. Da li ste, posle toga, kontaktirali s Ministarstvom kulture, autorom protivustavnih odredbi i kako gledate na „ćutanje” svih koji su ovakav zakon doneli?

Postupak pred Ustavnim sudom ostvario je svoju svrhu i njegov ishod ja više nemam potrebu da komentarišem. Bilo bi dobro samo da institucije nisu morale da vreme, pa i novac, troše na pitanja na koja su odgovori već na prvi pogled jasni. S Ministarstvom kulture nemam kada da „rezimiram“ ishod tog slučaja jer su neka druga pitanja u kojima sam utvrdio pretnju za prava građana, a koja su u delokrugu rada tog ministarstva, još uvek otvorena.

U izveštaju za 2009. godinu naveli ste da uprava ne poštuje prava građana, a da zaposleni u njoj ne gube posao zbog toga, da li ste razgovarali o tome, na primer, s vladom?

Predsednik vlade nije osetio potrebu da o tome razgovara sa mnom, ali smo kratko o tome pričali kada je u Beograd, na moj poziv, došao ombudsman Evropske unije.

Uručili ste u junu predsednici parlamenta Slavici Đukić-Dejanović Predlog kodeksa dobre uprave, koji „samoobavezuje javne funkcionere na zakonito i pravilno ponašanje”. Mislite li da kodeks stvarno može da pomogne da se funkcioneri ponašaju po zakonu?

Onom ko hoće da se ponaša što pravilnije, kodeks će biti vodič i okvir za rad. Verujem da su takvi većina. Onom ko neće – ne pomažu ni mnogo formalnije norme.

Ostale vestiArhiva