Ubio se vojnik na straži, obesio se mladić u spavaćoj sobi, devojka popila šaku tableta - ovo su vesti koje skoro svakog dana osvanu na naslovnim stranama novina. Sve je više onih koji dižu ruku na sebe, ali i onih koji fizički zlostavljaju i maltretiraju svoje najmilije.

- Ovakvo stanje u Srbiji posledica je akumulacije dugogodišnjeg stresa. Podaci Zavoda za statistiku iz 2003. godine kažu da smo mi pre devedesetih godina bili u srednjoj stopi, ali bliže nižoj, suicida. Devedesetih smo skočili na srednju, a sada smo u višoj stopi u svetskom rangiranju. Samoubistva su ponovo u porastu, iako je zabeležen blagi pad od 2000. do 2003. godine - kaže u intervjuu za Glas javnosti psihijatar Milan Milić, direktor Specijalne neuropsihijatrijske bolnice "Kovin".

Koliko u Srbiji ima depresivnih ljudi?
Precizni podaci ne postoje. Istraživanje koje je sprovedeno 2004. godine na 1.000 ispitanika pokazalo je da 50 odsto ljudi sebe doživljava depresivnim, a nisu nikada bili kod psihijatra. Recimo da neki od njih nisu bili realni, ali sve to ukazuje na veoma zabrinjavajuće slike u našem društvu. Depresija se vrlo lako sakriva, nju nije lako prepoznati, a znamo da su depresija i suicid veoma blizu. Prema strogo medicinskom modelu, svaki suicid je patološki, u najbanalnijem smislu to je gubitak nagona življenja.

U Srbiji se dešavalo da 1.000 ljudi u jednom danu izgubi posao, plate i penzije su ponižavajuće male... Koliko ekonomski momenat utiče na pojavu suicidnih misli?
Možemo filozofirati da u svakoj situaciji postoji rešenje. To je nešto što psihijatri i psihoterapeuti pokušavaju da plasiraju svojim pacijentima u kakvoj god da su situaciji. Ako imate dovoljno mudrosti, to jeste tako, međutim, malo je mudrih ljudi koji mogu da žive na egzistencijalnoj ivici i da sebi nađu mir. Praznog stomaka je teško razmišljati o bilo čemu lepom. Drugo, naša srednja i starija populacija osetila je šta znači imati, pa nemati. Oni su imali sve, a sada su došli u poziciju da nemaju ništa. Mladi, opet, u ovom informatičkom svetu vide šta im je sve uskraćeno, odnosno šta imaju njihovi vršnjaci u razvijenim zemljama. Živimo u jednom vrlo oštrom materijalističkom svetu. Bogatstvo je tu, ali vi niste sposobni to da kupite i onda okrećete tu agresiju prema sebi. U svakom slučaju, tolerancija je toliko istanjena da vi nikad i ne možete predvideti suicid.

Koji uzrast je najugroženija kategorija?
Kod starijih ljudi ta stopa suicida je ekstremno visoka. Mladost ima uvek taj kredit da ih vuče život i energija koja je jača od pesimističkog gledanja na svet. Novo jutro "vuče" novu energiju. Stariji u ovom svetu obično nemaju svoje mesto i kod njih je suicid jako visok. Međutim, činjenica je da se i kod mladih povećava broj samoubistava jer nemaju perspektivu, ali i zbog loših odnosa u porodici. Roditelji danas nisu autoriteti, deca prebacuju njima lopticu za svoje neuspehe i ti odnosi u porodici su često faktor suicida. Mladi završavaju fakultet, očekuju mnogo, a ne dobiju ništa. Primorani su da rade kao fizikalci na građevini. Zbog toga se odaju raznim porocima.

Droga je ušla na velika vrata. Kako se s njom boriti?
Ono što je nekada bio alkohol sada je marihuana, ono što je nekada bila marihuana sada je ekstazi. Droga je vrlo prisutna ne samo kod mladih već i u slojevima srednje životne dobi. Čovek se otuđio od sebe i od svoje osnovne prirode. Tako je; zbog tempa života; postalo uobičajeno da se koriste dodatne "štake", bilo da su to droga, alkohol ili ekstremni sportovi.

Koliko je država uradila u tom pogledu da se spreči sunovrat nacije?
Tu postoje razne akcije, pogotovu predavanja o drogi, seminari, angažuje se Ministarstvo zdravlja. Mislim da je to bavljenje posledicama, a niko se ne bavi uzrocima. Šta možete ponuditi tom čoveku kao zamenu kada mu oduzmete drogu? Čime ćete tu ogromnu prazninu ispuniti i šta ćete mu dati, koji sadržaj u životu? Droga nije slučajno prisutna u tolikoj meri. Ja ne mogu da kažem da bi neko drugi, da je na vlasti, mogao da upravlja bolje, ali mislim da se oni koji bi trebalo ne trude dovoljno.

Ogroman problem našeg društva su loši uzori koje nam plasiraju mediji. Kako, recimo, bahatost političara u Skupštini utiče na običnog čoveka koji sedi ispred televizora i gleda sve to?
To narušava već urušen sistem vrednosti. Mislim da je to nedostatak elementarnog vaspitanja. Sve što se događa u Skupštini može i da postane uobičajeni način komunikacije. Što se mene tiče, ja bih uveo poslanicima lektore i one koji će ih učiti dikciji i vaspitanju. Poslanici su ti koji treba da budu modeli u ponašanju, a ovakav model kod nas je nedopustiv. Čovek je stvorenje koje se vrlo lako ugleda, vrlo lako usvaja, a oni su moćni ljudi. Oni imaju harizmu, a to podrazumeva i veliku odgovornost. Tu odgovornost oni, očigledno, ne prepoznaju ili im nije stalo. Onda se dešava da niko ne odgovara za uvrede, teška reč postaje svakodnevica i i potpuno gubi težinu koliko je ružna i uvredljiva. Na taj način oni tendenciozno srozavaju svaku priču o pristojnosti i moralnosti.

Kakvu sliku o nama ostavlja takvo ponašanje?
Lošu, naravno. Recimo, Turcima, Rumunima i Albancima trebalo je mnogo vremena da isprave ružnu sliku koju je Evropa imala o njima. I uspeli su u tome. Mi smo kao narod doživeli ogromno "srozavanje". Zato naši političari moraju da obrate posebnu pažnju šta će kada reći i kako će to reći. Pre uvođenja u politiku, svaki pojedinac bi trebalo da prođe kurs od pristojnog ponašanja do ispravnog govora.

TELEVIZIJA DIKTIRA NAČIN RAZMIŠLJANJA

Koliko televizija utiče na ponašanje mladih?
Kod nas se puno gleda televizija jer ona nudi ono što u stvarnosti mnogo ljudi nema. To je taj sjaj, bogatstvo... Uzori naše dece su zato pevačice koje su uglancane, napirlitane, imaju mnogo para. Narodu se nudi potpuno pogrešan sistem, ali neodoljivo privlačan. Tamo je sve lepo i to je klasičan šund. Ne treba ništa da mislite, dajemo vam ono što je nagonsko, ono što je najniže. I tu čovek vrlo teško može da se brani jer ne može da razmišlja. Nude lepu šarenu lažu, aktiviraju dečje forme razmišljanja. Diktiraju način razmišljanja i ispiraju mozak.

Ostale vestiArhiva