Posle deset godina tranzicije u Srbiji, država je preuzela na sebe da proizvodi mleko. Grad Beograd, koji je postao vlasnik Poljoprivrednog kombinata „Beograd”, a koji je praktično država u državi, nezadovoljan otkupnom cenom mlekara, odlučio je da počne preradu i pakovanje belog napitka u nekom od davno ugašenih pogona PIK „Zemun” ili Pančevačke mlekare.

Ovo je samo jedan u nizu primera da država, koja je pre deset godina narodu ovdašnjem priznala da je neefikasan vlasnik i da zato započinje privatizaciju, nanovo počinje da se bavi upravo poslovima za koje je rekla da joj nisu po volji i koji joj ne idu od ruke. Država topi bakar, jer je pod svoje uzela RTB „Bor”, preko svog preduzeća „Srbijagasa” proizvodi mineralno đubrivo u Pančevu, staklo u Paraćinu, sirćetnu kiselinu u Kikindi, baznu hemiju u pančevačkoj „Petrohemiji”…

Otkako se kriza u Srbiji zahuktala država je sve češće preduzećima pružala ruku spasa, međutim nema preciznog podatka koliko je preduzeća ponelo oznaku državno. Jer, neka su i dalje u nadležnosti Agencije za privatizaciju, a druga, za koje je Vlada Srbije donosila odluku o podržavljenju, Direkcije za imovinu.

Prema podacima Agencije za privatizaciju, iz raznih razloga, podržavljeno je pedesetak firmi. Čak 11 preduzeća za koje je bila predviđena tenderska prodaja podržavljeno je, a među njima su i Institut za puteve, Zavod za izgradnju grada Beograda. Postupak aukcijske prodaje obustavljen je u slučaju 35 preduzeća i sada su u nadležnosti Direkcije za imovinu. Nepoznato je da li će ona trajno ostati u državnom vlasništvu ili ih država sprema za prodaju.

Privatizacija u Srbiji odavno je trebalo da se završi, a ovaj hod unazad ka državnom vlasništvu u privredi nametnuo je pitanje – ima li kraja ovom procesu ili će država, zarad socijalnog i političkog mira, nastaviti da pod svoje okrilje uzima preduzeća koja to, iz raznih razloga, zatraže.

Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, kaže da je ono što država radi apsurdno.

– Ovaj hod unazad pokazuje da mi nismo naučili lekciju. Da je država bila dobar vlasnik ne bi istočna Evropa imala najniži standard. I zato ćemo dobiti rezultate kao nekad – mala ulaganja, niske plate. Posebno zabrinjava to što profit „Telekoma” ulažu u neprofitabilna preduzeća. Takođe i to što je 25 odsto svih privatizacija poništeno. To ukazuje da je to sprovođenje bilo loše. Nismo završili denacionalizaciju, nismo restrukturisali javni sektor, sistem stečaja… Oni koji sprovode ovakvu politiku pokazuju da nemaju valjanu orijentaciju u kojem smeru treba da idu. To i nije čudno jer su učeni da država treba sve da radi – kaže Prokopijević.

Po njegovim rečima i primer ulaganja stranih kompanija, poput italijanskog „Dajteka” u Niš, pokazuje da je država veći investitor od stranaca. Jer, daje 10.000 evra po zaposlenom što je za 400 zaposlenih četiri miliona evra, daje dva hektara zemljišta, oprašta porez na deset godina… I šta ako sutra stranac digne ruke od posla i svoju firmu proda nekome drugom?

U Srbiji je do sada, tenderima i aukcijama, privatizovano 1.702 preduzeća, a prodaja čak 575 ovih preduzeća je poništena. Istina, neka su ponovo prodata. Računato s preduzećima čiji su manjinski paketi akcija iz ranijih privatizacija prodati na tržištu kapitala, na spisku privatizovanih je 2.400 preduzeća.

Agencija za privatizaciju uspela je da do zakonskog roka, a to je 31. decembar 2008. godine, započne i poslednju privatizaciju društvenog kapitala. Neprodatih je oko 200 preduzeća, a ukoliko se računaju i ona za koje je neophodna strateška odluka vlade o njihovoj prodaji, na spisku je oko 700 preduzeća. Tu su sportska društva, lokalna komunalna preduzeća…

Posla, dakle, još ima, ali država i dalje ostaje nezaobilazan faktor. Ili kao prodavac, a sve češće i kao spasitelj. Pod naletima krize Amerika, pa i dobar deo Evrope nije se libio da pomogne svojim posrnulim firmama. Upumpavane su stotine miliona, pa i milijarde dolara i evra, ali s jasnom idejom – čim te firme stanu na noge i počnu da prave profit – akcije idu na berzu i država se namiruje za sve ono što je uložila spasavajući ih.

Kod nas, nažalost, i prave državne kuće poput EPS-a ili monopoliste kakav je NIS, prave milijarde dinara gubitaka. E, tu negde naša država nešto ne radi kako treba ili, tačnije, još nije izgradila tržišne mehanizme da se izvuče iz nevoljnog zagrljaja posrnule ekonomije.

Ostale vestiArhiva