– Takav primer lidera, oličen u liku i delu Sulejmana Ugljanina, imali smo u skorijoj prošlosti i još uvek smo, kao grad, „na šapama“ zbog samovolje, primitivizma i bezočnog čerupanja gradskog budžeta, zbog koga niko do danas nije odgovarao. S obzirom na to da su za takvo ponašanje izostale zakonske konsekvence, ta matrica se, očito, pokazala kao isplativa i stoga model koji drži vodu na ovom prostoru.

Kakve bi posledice moglo da proizvede mešanja religije i politike na zapaljivom tlu kao što je Sandžak?
– Smatram da je nedopustivo ovako brutalno, otvoreno i agresivno mešanje verskih zajednica u politički život i političko odlučivanje u jednoj sekularnoj državi. I ovde, zaista, mislim na sve verske zajednice, pre svih na SPC koja je, kao najveća, istovremeno i najodgovornija. Nije li, uostalom, i sam muftija Zukorlić, u nekom od javnih nastupa, svoje političko uplitanje pravdao i upoređivao sa delovanjem suviše eksponiranih vladika SPC-a, poput Amfilohija Radovića ili Artemija Radisavljevića. Verske zajednice treba i čak ću reći dužne su da učestvuju u javnom životu jedne zemlje, ali pitanja kojima se one bave moraju da ostanu u okviru onoga što je njihov domen delovanja – dakle, religija.

Ima li u Sandžaku uopšte političkog života mimo verskog?
– Naravno! Bilo bi u najmanju ruku bolesno da verujemo da nema političkog života mimo vere. Čak sam ubeđena da je mešanje religije u politički život određena vrsta mode ili, da budem preciznija, to je uobičajena pojava u tranzicijskim društvima.

Šta za jednog verskog poglavara poput Zukorlića, koji pretenduje i na političko liderstvo, znače rezultati izbora za Nacionalni savet Bošnjaka?
– Matematika, pa i ona izborna, egzaktna je i neumoljiva. Najpre, na posebnom biračkom spisku upisano je 96.656 Bošnjaka, što je znatno manja cifra od realne. Od te, dakle, umanjene cifre, na izbore za Nacionalni savet Bošnjaka izašlo je nešto više od 50 procenata, a za Bošnjačku kulturnu zajednicu, koju je predvodio muftija Zukorlić, glasalo je 48,40 odsto Bošnjaka. Najgrublje rečeno, od sto hiljada upisanih Bošnjaka izašla je polovina i od te polovine za BKZ glasalo je manje od polovine. Ako tome dodamo i pretpostavke da u Srbiji živi između 200 i 250 hiljada Bošnjaka, onda je jasno koliko malo ljudi je, zapravo glasalo, za BKZ. Ovde treba istaći da je ova lista imala višemesečnu, veoma aktivnu i na momente čak agresivnu kampanju, da su imali sve tri TV stanice u Novom Pazaru na raspolaganju, da su dobili podršku reis-ul-uleme Mustafe ef. Cerića iz Sarajeva i da je, na koncu, nosilac te liste bio jedan verski lider koji je, po mom mišljenju, za potrebe tih izbora zloupotrebio jednu tako značajnu instituciju kakva je Islamska zajednica, onda je izborni rezultat zaista debakl. Daću vam jednu moguću paralelu: pretpostavimo da Srbi na nekim imaginarnim izborima glasaju za listu koju predvodi patrijarh srpski. Sigurna sam da bi najmanje dve trećine Srba podržalo tu listu i da bi poverenje koje se iskazuje baš toj listi zapravo bilo poverenje iskazano patrijarhu.

Šta Srbija treba da očekuje od stranke Zukorlićevog šuraka?
– Dopada mi se kako ste koncipirali ovo pitanje i ono u mnogo čemu sadrži odgovor. Pomalo je tužno da ta stranka već unapred nema stvarnog lidera, da mu se, defakto, ne zna ime, nego da se on stavlja u kontekst rođačkog odnosa sa muftijom Zukorlićem. Mislim da je učinjena medveđa usluga jednom mladom i perspektivnom ekonomisti koji je mogao da uradi mnogo na polju međunarodne saradnje, a zatim da je zloupotrebljena jedna časna, novopazarska porodica. Ovako, on će biti neuspešna marioneta u rukama nekog ko sam ne može da bude politički lider, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što marioneta ipak može da bude samo marioneta. To, s druge strane, pokazuje da politika i političke igre i kombinatorike nisu jača strana muftije Zukorlića. Nepoznavanje političke teorije, s jedne, i ogromna ambicija i uspeh na jednom sasvim drugom polju, s druge strane, jesu loša kombinacija koja će, po mom mišljenju, Zukorlića odvesti u ćorsokak. Naravno, nije nemoguće da će ta stranka u početku imati solidan broj pristalica i da će retorika obojena demagogijom kojom se u dosadašnjim nastupima koristio muftija Zukorlić imati određenog odjeka kod ojađenih, osiromašenih i razočaranih građana, ali to će biti Pirova pobeda i trka na kratke staze.

Šta mogu da očekuju muslimani koji nisu članovi te stranke?
– Mislim da bi pravo pitanje na ovom mestu trebalo da glasi: „Šta mogu da očekuju budući članovi ove stranke, šta ona može da im ponudi?“ Kao i svaka politička stranka, i ova će biti određena interesna zona, kako za one koji čine njeno članstvo, tako i za one s kojima će se sklapati mogući savezi u cilju jačanja uticaja prema Beogradu. Izvesno je da će jedan broj biti razočarani članovi SDP-a, stranke Rasima Ljajića, koji su u najvećem broju slučajeva u ovu stranku ulazili isključivo iz ličnih interesa. Sa neispunjenim očekivanjima, koja su se najčešće odnosila na zaposlenja i funkcije u lokalnoj samoupravi, mnogi SDP-ovci će preći u novoosnovanu stranku, očekujući iste benefite, ali ako se ima u vidu da lokalnih izbora neće biti tako skoro, bojim se da će ti isti „preletači“ odlaziti tamo gde im se nudi bolji dil. Pored toga, muftija Zukorlić uveliko priča, što otvoreno, što u zavijenijoj formi, o mogućem partnerstvu sa SNS-om i Tomom Nikolićem i u tom smislu sam jako radoznala kako će reagovati Zukorlićeve pristalice koje su se poslednjih par godina posipale pepelom i kukale nad kostima mrtvih Srebreničana. A oni koji nisu ili neće biti članovi te stranke biće, kao i dosad, vezano za IZ ili BKZ, proglašavani izdajicama i lažnim Bošnjacima.

Šta znači kada muftija kaže da su dve najveće sandžačke stranke pomirene, da su probeogradske?
– Poruka je, naravno, demagoška, licemerna i politički opravdana. Dakle, ukoliko više pljujemo političke suparnike, to smo mi bolji u sopstvenim i očima svojih članova. Što se mene tiče, dobra stranka, bila sandžačka ili ne, jeste ona koja se zalaže za poboljšanje ekonomske i socijalne situacije, ona koja se bori za dobrobit svih građana, a ne samo za interes svojih poslušnih članova, ona koja prepoznaje i uvažava potrebe posebno ranjivih grupa, one kojima obrazovanje nije poslednja stavka na spisku dosadnih obaveza, ona koja se bori sa korupcijom i zloupotrebama u sopstvenim redovima...

Da li su neka prava Bošnjaka zaista ugrožena ili su ugroženi svi koji žive u tom delu Srbije?
– Prava svih manjina se još uvek ne poštuju u svim aspektima i segmentima javnog života Srbije, pa se to odnosi i na Bošnjake. Ono što mene najviše brine u ovom trenutku jeste činjenica da je još uvek prisutan visok stepen etničke distance većinskog naroda u odnosu na sve manjine, posebno Rome, Albance i Bošnjake i što, nažalost, ova država ne radi ništa da te animozitete smanji. Naš obrazovni sistem je u tom smislu poguban, mediji i dalje šire govor mržnje, a problemi vezani za manjine zloupotrebljavaju se i poturaju kao dimne zavese koje treba da kamufliraju katastrofalnu socijalnu situaciju u našoj zemlji.

U čemu država greši u odnosu na Sandžak, a gde greše Zukorlić i njegovi simpatizeri?
– Najveća greška srpskih vlasti u odnosu na Sandžak je održavanje kontinuiteta ignorisanja problema na ovom prostoru ili, još gore, proizvodnja tih problema u cilju zamajavanja srpske javnosti i skretanja pažnje sa suštinskih problema. Takav odnos prema Sandžaku, nažalost, jeste kontinuitet, delimično iz vremena socijalističke Jugoslavije, ali je doveden do vrhunca tokom Miloševića, da bi se s ignorisanjem, zanemarivanjem i lažnim obećanjima nastavilo u poslednjih deset godina.

Koliko je opasna Zukorlićeva vatrena retorika?
– Opasna je utoliko što obnavlja retoriku devedesetih, što bez trunke morala zloupotrebljava siromaštvo i opravdano nezadovoljstvo građana Novog Pazara i Sandžaka, što huška Bošnjake na sopstvenu braću, prijatelje i komšije, što učestvuje u daljem ponižavanju i još većem siromašenju ovog prostora jer svojom retorikom rasteruje moguće ulagače i investitore, bez kojih nema oporavka ovog regiona. Zukorliću su puna usta grdnji upućenih na adresu vlasti u Beogradu, a radi sve ono što Beogradu u ovom trenutku odgovara i na taj način postaje saučesnik u ojađivanju Sandžaka. Optužbe da ova retorika može da izazove veće potrese u Srbiji su, uglavnom, neosnovane jer Bošnjaci nemaju, ni brojčano, ni politički, tu vrstu uticaja. Pored toga, konstelacija snaga, kako u regionu, ali i vezano za EU ne ide naruku bilo kakvim secesijama, oružanim sukobima ili sličnim rešenjima.

Ostale vestiArhiva