MNOGO istorijskih lekcija je aktuelna politička elita propustila ili iz njih ništa nije naučila. U dobroj meri smo zbog toga tu gde jesmo.

Profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dubravka Stojanović oborila je na ispitu srpske političare tokom razgovora za “Večernje novosti”.

* Činili vam se da je Srbija dezorijentisana zemlja?

- Istorija Srbije je podeljena: obrenovićevci i karađorđevićevci, radikali i neradikali, četnici i partizani, komunisti i antikomunisti, evropejci i rusofili, miloševićevci i antimiloševićevci, pristalice i protivnici 5. oktobra, pristalice Đinđića i Koštunice... To je posledica činjenice da smo imali suviše drastičnih i dramatičnih zaokreta u istoriji, suviše revolucija i građanskih ratova. Često mi naša istorija izgleda kao stalno puzeći građanski rat. Nismo mi baš po tome potpuno jedinstveni, ali mi te podele ne rešavamo, već ih čak različite vlasti stalno podgrevaju. Lakše se vlada kad građane tako držite u taboru, kad imaju neprijatelja protiv koga treba da saberu redove. To nije mali problem, ali jeste rešiv. Ali, umesto rešenja, podele se i danje proizvode.

* Da li je istorijska dilema Srbije - na Istok ili na Zapad - u stvari i naš “put” koji ne ide nigde?

- To naše večito “ni istok ni zapad” ili “zapad istoka, istok zapada” je način da ostanemo na mestu. Ako je ranije i postojalo opipljivija razlika između istoka i zapada, ona je danas sasvim nejasna i volela bih da mi neko objasni šta je istok: Japan? Kina? Turska? Rusija? Pa sve su to zemlje koje su u velikom zamahu razvoja baš zato što su prihvatile ono što se nekada moglo zvati zapadni model tržišne privrede i proizvodnje. Zato postavljam pitanje: koju nam alternativu nude oni koji su u Srbiji protiv toga. Nisam nigde uspela da nađem objašnjenje koji bi to sistem bio.

* U kojoj meri je srpska elita izvukla pouke iz naše istorije i iz koje oblasti bi dobila najmanju ocenu?

- Malo je toga izvukla. Ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici ne vidi se da je iko razumeo našu istorijsku poziciju. Oni koji su doveli do nezavisnosti moderne srpske države u 19. veku, od kneza Miloša do Jovana Ristića, znali su kako treba s velikim silama - znali su da se državni interesi mogu ostvariti samo ako se postave kompatibilno sa interesima velikih sila. Tako je dobijena nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. godine. I sasvim mala deca znaju da ne smeju onom velikom razbiti nos. Mi poslednjih 20 godina suviše često udaramo u taj nos, a posle kukamo da nas niko ne razume. To ne razumem.

* A istorijske lekcije o unutrašnjoj politici?

- Ni tu stvari nisu ništa bolje. Prihvaćena je mitska tvrdnja da smo bili demokratska zemlja kao, recimo, Francuska, početkom 20. veka i iz toga je izvučen najpogrešniji mogući zaključak: da samo treba da budemo onakvi kakvi smo bili. Demokratski sistem je jako osetljiva biljka, stalno mora pažljivo da se gradi inače se svaka institucija i svaka procedura izvitopere. Suviše često nam se to dešava. To su samo neke lekcije iz naše spoljnopolitičke i unutrašnjopolitičke istorije koje bismo morali da naučimo da bismo uopšte krenuli s mesta.

* Liči li vam Srbija na zemlju u kojoj sistem u mnogim oblastima ne funkcioniše?

- Često dajem primer iz istorije razvoja Beograda. Najčešće sam ponavljala onaj primer Požarevačke ulice iz 1906. godine. Prethodne godine gradska vlast postavila je novu kaldrmu i sredila ulicu. Onda je Skupštini grada stigla žalba stanara da se ulica ponovo kopa i da se kaldrma vadi. Odgovor Skupštine je bio: kaldrma se nosi u Nebojšinu ulicu koja je u lošem stanju, ali, ako treba, vratiće oni kaldrmu nazad u Požarevačku. Eto to je za mene paradigma. To je bilo pre više od veka, a nama je skroz poznata ta situacija i smejemo se jer je razumemo. Takve situacije stvaraju utisak da se stalno nešto radi, da je velika akcija u toku, ali, u stvari, ništa se ne menja, vadi se i vraća ista kaldrma. Tako smo izgubili ogromno vreme, novac i energiju, a nismo nikud ni krenuli.

* Da li je istorijski utemeljena srpska podela na “dve Srbije” i kako da se društvo izbavi iz tog začaranog kruga i tumaranja između “Peščanika” i “Obraza”?

- Ta podela je istorijska. Tačnije: ta podela se tako razume. Ona postoji od vremena podele između dve dinastije, od Karađorđa i Miloša. Kažem da se podela tako razume jer i druge zemlje imaju slične situacije, ali se kod nas, zbog konstante tih revolucionarnih preobražaja, ta podela razume kao pitanje života i smrti. Revolucionarne promene stvorile su situaciju u kojoj se s gubitnikom možete fizički obračunavati, što se dešavalo sa svakom smenom vlasti, pa čak i prilikom svih izbora. Time se pokazuje da se drugačije mišljenje ne vidi kao nešto normalno, legitimno. To mora da se leči, mnogo treba raditi na promeni političke kulture; ona mora da počne da radi u korist, a ne na štetu opšteg interesa.

* Zašto Srbija ne uspeva da uspostavi balans između svojih nacionalnih mitova, državnih interesa i progresa? Često nam se nameće izbor: borba za državu ili put u modernizaciju?

- Tačnije - borba za teritorije ili modernizacija? Pa pogledajmo Austriju - zamislite kakav je to bio šok kad se raspalo Austro-Ugarsko carstvo koje je držalo pola Evrope. Teško se to prihvatalo, ali posle Drugog svetskog rata Austrija se okrenula svom unutrašnjem razvoju, napravila jasne prioritete i postala jedna od najrazvijenijih država. Podvučena je jasna crta i krenulo se u ono takmičenje koje je nametalo novo vreme: takmičenje u stepenu razvijenosti. Ponašamo se kao da to novo vreme ne razumemo i ne želimo u njemu da živimo. A kad ne živite u svom vremenu sve se više gubite, jer ne znate da pročitate putokaze.

* Smatrate li da je uticaj političkih stranaka prevelik u Srbiji?

- Biti u stranci znači napredovati. I potpuno je svejedno da li je to ona jedna Partija ili mnogo njih. Tako je bilo od 19. veka, komunizam je samo jedna faza. To je zato što u siromašnom društvu nemate mnogo mogućnosti da napredujete. Jedna mogućnost je obrazovanje, a druga, mnogo profitabilnija, jeste politika. Zahvaljujući njoj pređete iz sela u varošicu, iz varošice u Beograd; s niže na višu poziciju na poslu; zaradite onoliko koliko inače ne biste mogli jer ne biste imali pristup moći, ma kako da ste vredni ili učeni. To je ta društvena osnova partijske države i zato je ona kod nas toliko žilava. Korumpira celo društvo i zato ima masovnu podršku iako koči stvarni razvoj. Zato je elita protiv razvoja, a lažno maše brigom za naciju i njen identitet. To je prevara.

* Koliko danas Srbiju kreiraju institucije i civilno društvo, a koliko neformalni kanali i centri moći oličeni u pojedincima?

- To je još jedna od pojava koja dugo traje. Sve smo mi imali od 19. veka - i odlične ustave i zakone i podelu vlasti, institucije, izbore, stranke... Ali svi uvek znamo da se odluke donose na nekom drugom mestu. To je problem nemoći naše javnosti - ona nema snage da natera Vladu da izađe pred Skupštinu, pa ko prođe prođe. Vlada i Skupština izašli su pred Skupštinu sa diskusijom o rezoluciji UN, ali nisu sad kad je politika promenjena. Tako vlast ruši institucije i misli da joj to odgovara. Greši. Na kraju se to vrati samoj vlasti, pa je obore neki drugi neformalni krugovi. Institucije su najbolja zaštita i društva od vlasti i vlasti od društva. Mi smo daleko od toga.

* Šta je ideja vašeg projekta “Istorijske čitanke”, iza kog stoji Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi?

- Pošli smo od toga da svako ima svoje viđenje istorije i da od njega neće i ne treba da odustane. Cilj čitanki je da prikaže upravo to: šta ko na Balkanu misli o prošlosti. Za Srbe, Crnogorce i Grke Balkanski ratovi su vrhunac njihove moderne istorije kad je vraćeno ono što je dolaskom Turaka izgubljeno, a za Turke, Albance, Makedonce i Bugare to je najveća istorijska trauma. Mi možemo da kažemo da nas to uopšte ne zanima, ali tako nećemo rešiti problem i krenuti napred.

* Neki istoričari osporavaju čitanke jer one zbog pomirenja izbegavaju ružne delove istorije...

- Jao, to je nesporazum! Naprotiv! Mi se bavimo samo ružnim delovima istorije, upravo smo izabrali najkontroverznije teme: jedna čitanka se bavi turskim periodom, druga 19. vekom i nastajanjem država na Balkanu, treća Balkanskim ratovima i četvrta Drugim svetskom ratom. To je i suština: pokazati da se o najtežim problemima može mirno razmišljati i na njima učiti. Verujemo da se ka pomirenju može krenuti samo ako razgovaramo baš o onome što najviše boli, jer ako to i dalje stavljamo pod tepih možemo opet očekivati da odatle izađe.

Ostale vestiArhiva