Rafovi trgovinskih lanaca su, međutim, puni, ne računajući trenutne nestašice mleka. Nema restrikcija struje. Mnogi voze automobile. Srbija nije geto iz kojeg se ne može bez vize. Niti je pod sankcijama. Vojska ne privodi regrute radi slanja u nove ratove. Naprotiv, ona je gotovo profesionalizovana, i ne smatraju je neprijateljskom ni u regionu, a ni šire, i ona je partner najmoćnijih zemalja. Standard stanovništva je porastao, ali nije dostigao nivo iz osamdesetih, dok je industrijska proizvodnja na svega 44 odsto one iz 1989. godine. Kao posledica tog ekonomskog kašnjenja od gotovo dvadeset godina, oko 700.000 ljudi sa nerešenim egzistencijalnim pitanjima, budi se i leže u toj zemlji izgubljenih nada sa enigmom kako do posla i hrane. Ali, nema više brutalnog Miloševićevog režima, koji je omogućio nastanak nove oligarhije, i akumulaciju prvobitnog kapitala samo izabranima, dok je stanovništvo radilo za plate od dve marke, a mnoga preduzeća otišla ravno u stečaj. Nema trgovine koja funkcioniše samo u sivoj zoni dok je država na nivou šverca… Bio je to neverovatno represivan režim u kojem je Srbija čak izgubila i deo vekovne teritorije na jugu zemlje - Kosovo. Na hiljade ljudskih života nestalo je u ratnim razaranjima, a država se istopila u političko-ekonomsko-socijalnom rasulu. Sada više nema prizora stanovništva koje pazari na kartonskim kutijama kod uličnih preprodavaca, gde menja devize na crno, u podnožju naselja Dedinje gde politička elita živi imaginarni život, odakle je svojom bezglavom politikom dozvala čak, na kraju, i bombardovanje Srbije od strane najveće sile sveta - NATO. Možda zaboravljamo koliko nam je bilo stvarno loše, ali istina je da je sa tako niskih startnih pozicija gotovo nemoguće zamisliti bilo koju vladu nakon Miloševićeve koja bi uradila manje od onih koje su usledile nakon 5. oktobra. Šta je ono što su nam obećali oni u koje smo imali poverenje? U čemu su nas obmanuli namerno ili iz neznanja? U samom uvodu teksta koji je potpisalo osamnaest stranaka u koaliciji unutar Demokratske opozicije Srbije i prihvatilo kao program svoje izborne platforme piše: „Nameravamo da ukinemo funkcionerske privilegije, prekinemo dosadašnji maćehinski odnos vlasti prema građanima i iz korena promenimo sadašnju neuspešnu državnu politiku. Sa radikalnim promenama počećemo od sebe samih.“ Jesu li ukinute privilegije funkcionera? Zar nisu sebi povećali plate? Zar nije ostao imunitet političke elite? Zar njima nije dozvoljeno da učine bilo šta, za šta ćemo vi i ja završiti tamo gde treba, iza rešetaka, a oni će zataškati, poništiti čak? - pita Stjepan Gredelj, direktor Instituta za društvenu teoriju. Mora da se šalite. Ne da nije iskorenjena, nego je stabilizovana, a onaj koji se bori protiv nje, u društvu gde je to patološka sistemska kategorija, a ne slučajnost, taj je naivni subjekt - kaže Gredelj. Ali i on se slaže da nije baš sve tako crno. Srbija sada ima regularne, poštene demokratske izbore, iako nije sprečeno neodgovorno, nezakonito i bahato raspolaganje narodnim novcem, kao što je obećano. Istina je, takođe, nema političkog nasilja nad neistomišljenicima, a politička scena je pacifikovana. Ipak, umesto najavljenog ekonomskog preporoda, što je uz demokratizaciju društva označeno glavnim ciljem DOS-a, imamo ekonomsku katastrofu. S druge strane, dobili smo novi Ustav, veliki broj zakona usklađenih sa Evropskom unijom, posebno u sferi ljudskih sloboda, zaštite građanskih i manjinskih prava… Stavljena je na uvid imovina funkcionera… Uvedena je revizija državnog budžeta, poslovanja ministarstava i tek smo na početku kontrole javnih preduzeća. Uprkos tome, ima još mnogih pitanja koja ostaju otvorena, kao što je finansiranje političkih stranaka, otvaranje tajnih dosijea. A recikliranje starih političkih kadrova, simbola Miloševićevog režima, kao što su Miloševićev ustavopisac Rade Marković, ili gradonačelnik Niša Mile Ilić, i njihovo dovođenje na rukovodeća mesta uglednih institucija paradigma su neprekinutog nasleđa devedesetih. Vladavina prava nedostignut je željeni cilj i za to su krive sve vladajuće stranke koje su u državne institucije postavljale loše kadrove, poslušne i upotrebljive ljude koji Srbiju vode u lošem pravcu, a sve zbog toga što su vođene isključivo logikom lične moći i bogaćenja. Srbija jeste sada bezbednija, ima bolju spoljnu poziciju, na tržištu je više robe, ima velikih pomaka u svim oblastima, ali to je jako malo za deset godina i bar tri puta manje od onoga što smo realno mogli da uradimo - kaže za „Blic“ Boža Prelević, advokat i izvršni direktor Lexa. Marko Blagojević programski direktor CeSID-a, kaže da je Srbija tačno onoliko drugačija koliko smo dopustili da to bude.
Hteli smo brže promene ali nismo hteli vladu koja hoće brže promene i želi da povuče više. Sada imamo vladu po volji većine, ali je to vlada koja mora da pravi kompromise sama sa sobom. Siguran sam da ona nije po volji čak ni većini ministara. A ne može vlada biti spremna na kompromise i izbalansiranu politiku a da promenu budu revolucionarne - kaže Blagojević. On kaže da je pad Miloševića morao da se dogodi, da je Milošević bio najveći problem Srbije, ali ne i jedini. Njegova vlast morala je da padne da bi Srbija mogla da nastavi da živi. Nije pad Miloševića sam po sebi mogao od Srbije da napravi Švedsku, evropsku prosperitetnu državu. To je morao biti prvi, nulti korak, a mislili smo drugačije, da je sam po sebi pad tog režima uvod u blagostanje - kaže on.

Ostale vestiArhiva