I pre 25 godina „transakcija“ je bila dopuštena, ali se dešavala toliko retko da je vest o tome objavljivana u novinama. I sada se retko ko dobrovoljno odluči za zatvor. Reč je o ljudima kojima je i minimalnu svotu teško da plate, čak i, kako zakon dopušta, u tri rate. Ako u roku od 15 dana od donošenja pravosnažne presude počinilac ne započne plaćanje, zamena se automatski aktivira. Tako siromašni prekršioci pune zatvore, pa je proširenje postojećih apsana problem i česta stavka u Nacionalnom investicionom programu. Ove i u naredne tri godine planirano je da se izgrade četiri nova i doteraju sva 33 postojeća zatvora. Reč je o sitnim, najčešće saobraćajnim prekršajima, potom narušavanju javnog reda i mira i privrednim prestupima. U 90 odsto slučajeva u pitanju su muškarci; tipična slika je sredovečni nezaposleni muškarac koji vozi brže od dozvoljene brzine. Da nikome nije milo da ide u aps govori praksa uručivanja presude. Nakon što se počinilac žali, a Viši prekršajni sud obično potvrdi kaznu, kurir uručuje pravosnažnu presudu. Kako nema pravo da legitimiše, adresat se prekršiocu lažno predstavlja. Nakon dva neuspeha uručivanja, obaveštava se policija da privede počinioca. Kako policajac nema pravo da uđe u stan, počinioci, znajući da su gonjeni, ne otvaraju vrata i otežu odlazak... Prođe li dve godine po pravosnažnosti kazne, a počinilac ne bude priveden, kazna se briše. Najteže je presude uručiti taksistima. U kultnom filmu Roberta Oldriča „Jedan voz za dve bitange“ posmatrali smo kako u vreme velike krize nezaposleni u SAD dugim, besciljnim vožnjama vozom grade smisao ispraznim danima; pamte se uloge Lija Marvina i Ernesta Bordžina. Ali, danas je sve bliže nama, ovdašnja svakodnevica... Na filmu slabija strana, besposlen, često nasamaruje gonioca. U stvarnosti pak sve je bolnije i - bez šansi za nemoćnijeg. Posle perioda izvrdavanja, počinioci, koji se mogu nazvati i nesrećnicima, odlaze u „Prokletu avliju“.

Ostale vestiArhiva