Beograd - Ukoliko Vlada Srbije prihvati ideje koje je u studiji „Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020“ iznela grupa ekonomista, privredu i građane Srbije očekuje povećanje PDV-a, ali i smanjenje opterećenja na zarade. Taj predlog, iznet je i pre više od pola godine, ali je ubrzo odbačen u Vladi, pa je ovoga puta, čini se bojažljivo, stavljen u drugi plan, iako je jedan od bitnih poteza za realizovanje iznetih projekcija razvoja. Najveću opoziciju tom predlogu predstavljao je ministar ekonomije Mlađan Dinkić, a njegov izostanak sa prezentacije studije prošlog petka bio je više nego upečatljiv s obzirom na to da se barem polovina iznetih predloga odnosi na njegov resor.

To možda i ne čudi imajući u vidu da je deo ekonomista, koji su radili na ovoj studiji, tokom ranije rasprave o poreskoj reformi nazvao salonskim ekonomistima, ali svakako sugeriše da bi i ovoga puta mogao imati svoje viđenje pravog puta za Srbiju, koje bi odstupalo od studije i donekle modifikovao strategiju koju će tek praviti Vlada. Tim pre što su i u ovoj studiji njegovi predlozi kako do razvoja, kritikovani (ne kreirati rast privrede fiskalnim podsticajima niti privlačiti investitore subvencijama već stvaranjem povoljnog poslovnog ambijenta).

Umesto poreske reforme, u prvi plan opravdano su stavljene investicije i izvoz, ali je ocenjeno da je važna pretpostavka za ostvarenje planova i to da li će Srbija u narednoj deceniji postati članica Evropske unije. Autori studije nisu otkrili na koju su godinu pri tome mislili, ali se stiče utisak da sa time ozbiljno računaju. Međutim, postavlja se pitanje šta ako Srbija u sledećoj deceniji ne postane članica? Mnogi analitičari upravo su predviđali da naša zemlja neće postati deo evropske porodice do 2020. U tom slučaju rizik Srbije ne bi bio dramatično smanjen pa ne bismo mogli da računamo ni na visok nivo investicija kojem se nadaju autori studije (2,3 milijarde evra godišnje). To automatski povlači slabiji učinak na ulaganju u proizvodne sektore okrenute izvozu. Status kandidata za članstvo mogao bi da pomogne, ali ako se ima u vidu da je i Makedonija već godinama u tom statusu, situacija nije perspektivna.

Unutrašnje reforme popravljale bi kreditni rejting Srbije, ali u studiji je izneto nekoliko podataka koji pokazuju da naša zemlja nije ni blizu mogućnosti da sopstvenim naporima popravi sliku pred investitorima. To se naročito vidi pri poređenju sa zemljama centralne Evrope koje su 2004. ušle u EU. One su tranziciju počele ranih 90-ih i u toj deceniji sprovele tzv. prvu generaciju reformi, dok su početkom ove decenije ušle u „drugu generaciju“. Tu spadaju podsticajni ambijent za investitore (rezultat Srbije ovde je nula), puna zaštita svojine i ugovora (još jedna nula), efikasno pravosuđe (treća nula), moderni poreski sistem (opet nula), reformisani javni sektor (velika nula), usklađena fiskalna i monetarna politika (još jedna nula), smanjenje sive ekonomije i korupcije (i manje od nule), politička stabilnost (takođe nula)... Zapravo se pokazuje da Srbija nije završila ni prvu generaciju reformi (privatizacija, makroekonomska stabilizacija i cenovna liberalizacija) pa autori zaključuju da zaostajemo za tim zemljama.

Iz studije se može zaključiti da smo u nizu oblasti nerazvijena zemlja. Pogotovo je to vidljivo kada autori govore o industriji. Podaci pokazuju da je u odnosu na 2001. ona porasla neverovatno malih 2,9 odsto. Sa žaljenjem se konstatuje da je tada izabran pogrešan model razvoja. Opravdano se postavlja pitanje zbog čega je odabrano da budžet živi od punjenja PDV-om na uvoznu robu, da se novac od prodaje firmi troši na plate i penzije, da li je to učinjeno za nekoga i da li je moglo drugačije. Zbog takve situacije u studiji se takođe konstatuje da postoje monopoli velikih trgovinskih lanaca, a ocenjuje se i da bi prioritet trebalo da bude „smanjivanje prevelikog raspona domaćih i stranih kamatnih stopa“. Da li je to dokaz za ono što su vlasti često negirale - da su zbog pogrešne politike od 2000. naovamo građani „debelo“ plaćali kredite u bankama, kao i hranu?

Pored opštih neophodnih poteza, kao što su smanjivanje budžetskog deficita, obuzdavanje javnog duga, reforma javnog sektora i reindustrijalizacija, autori studije dali su i konkretne predloge. Jedan od njih je formiranje nacionalne razvojne banke koja bi pomogla razvoju industrije okrenute izvozu. U okviru poreske reforme, osim povećanja PDV-a i rasterećenja zarada, potrebno je, navodi se u studiji, izmeniti i porez na imovinu. Predlaže se i držanje strogih pravila o rastu plata u javnom sektoru i penzija i nakon 2012. Narodnoj banci preporučuje se da politikom obaveznih rezervi pomogne podizanje domaće štednje na viši nivo. Autori strahuju da bi obrazovni sistem mogao da postane „usko grlo“ zbog malog broja visokoobrazovanih osoba koje izlaze sa fakulteta pa se predlažu reforme u toj oblasti, a čak i uvođenje obaveze završavanja srednje škole. Kod reforme penzijskog sistema jedna od sugestija je izjednačavanje starosne granice za odlazak u penziju kod muškaraca i žena. U domenu javnih preduzeća predloženo je razdvajanje delatnosti koje nisu od suštinskog značaja za poslovanje i odabir koja će preduzeća biti privatizovana, a koja ostavljena u državnom vlasništvu, kao i unapređenje upravljanja. Ekonomisti ne beže ni od predloga da se uvede konkurencija u delatnostima kao što su proizvodnja električne energije, železnički prevoz, distribucija gasa i druge, dok su uvereni i da će usluge pojedinih javnih preduzeća morati da poskupe. U oblasti borbe protiv korupcije, osim ukidanja nepotrebnih propisa i unapređenja rada pravosuđa, predlaže se i pooštravanje kazni za korumpirane činovnike. U bankarskom sektoru, konkurencija bi bila pooštrena otvaranjem štedionica i mikrofinansijskih institucija (u domenu kreditiranja). Kod reindustrijalizacije bile bi podsticane tzv. srednje i visoko tehnološke oblasti industrijske proizvodnje odnosno hemijska industrija, proizvodnja mašina, uređaja i saobraćajnih sredstava, kao i elektronska industrija (uz prehrambenu).

Prepreke iz sveta

Veliki znak pitanja koji se nadvio nad planom koji su izradili ekonomisti okupljeni oko biltena Makroekonomske analize i trendovi i Kvartalni monitor, jesu događanja u globalnoj ekonomiji. Ukoliko bi svetska privreda doživela novi period recesije, što neki ekonomisti odbacuju kao mogućnost, a drugi vide kao verovatan ishod, to bi postizanje zacrtanih ciljeva odložilo za nekoliko godina.

Sve zavisi od politike

Kao kritične godine, autori su označili 2011. i 2012. u kojima će biti održani parlamentarni izbori. Već tada moglo bi da se odustane od ciljeva zacrtanih u studiji. Međutim, imajući u vidu brzinu smenjivanja vlada od 2000. nije nerealno da u sledećoj deceniji bude i tri izlaska na birališta i da se sa puta potrebnih reformi skrene na pola ili pred kraj tog perioda.

Ostale vestiArhiva