Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je skoro 60 odsto ispitanika odlučilo da više ne izlazi na izbore. Izuzetno visoka i gotovo nezabeležena apstinencija je jasna slika o životu građana u Srbiji i ujedno logičan odgovor za loš socijalni i stranački život.

Građani su svesni svoje nemoći i bespomoćnosti, ali u isto vreme i spremni da se onima koje smatraju glavnim krivcima “osvete” tako što neće izlazite na izbore. Upravo iz straha od “kazne”, političke stranke pripremaju taktiku i razmatraju mogućnost za pridobijanje korpusa birača koji su danas apstinenti, a već koliko sutra mogu biti odlučujući jezičak za izbornu pobedu.

Istraživači javnog mnjenja slažu se u oceni da je način vladavine demokratskog bloka nakon 5. oktobra 2000. godine - prepun afera i međusobnih svađa i nepostojanje jasnih političkih ciljeva i programa - uzrok što dobar deo Srbije danas oseća muku od politike i emigrira u apstinenciju. Građani Srbije su se mnogo puta do sada pokazali politički zreliji i odgovorniji od političke elite tako da ih ona više ne može “navući” praznim politikantskim obećanjima, oveštalim i marketinškim parolama i plašenjem povratka starih vremena. Oni se jednostavno više nikoga ne boje niti pristaju da se povinuju pozivima stranačkih lidera da glasaju “za” iza kojeg nema konkretnih rezultata.
Koliko su političke stranke svesne i zabrinute zbog velikog procenta apstinenata najbolje govori razmišljanje profesora Dragoljuba Mićunovića, predsednika Političkog saveta Demokratske stranke, da bi se izborni zakon morao menjati i njime uvesti obavezu izlaska na izbore.

- Reč je o državnoj prinudi: svi koji imaju biračko pravo moraju da izađu na izbore. Postoje zemlje koje su imale krize u demokratskom biračkom telu, pa su uvele obavezno glasanje, poput Grčke, Belgije... To bi i mi trebali da uvedemo, jer nam biračko telo pada na niže od 50 odsto. Opravdanje nalazim u činjenici da država mora da štiti građanina na svakom koraku, štiti ga od svih nasilja, štiti mu imovinu, obezbeđuje mu niz životnih potreba, od školovanja do mogućnosti zapošljavanja... E, pa neka i građani imaju obavezu više prema državi, neka izađu na izbore i neka glasaju po svom opredeljenju. Što više građana izađe na izbore, vlast je legitimnija. Kada ih je manje od 50 osto mi ne znamo šta je većinska volja građana. Obavezno glasanje povećava opštu odgovornost građana za svoju sudbinu - obrazložio je svoj stav profesor Mićunović dodajući da će Predsedništvo DS razmotriti ovu ideju i evenutalno je zakonski formulisati.

Naši sagovornici, pak, smatraju da nikakva prinuda niti zakon neće naterati građane Srbije da izlaze na izbore dok se vodi ovakva politika i dok je sprovode ovakvi političari.
- Možda to zaista negde u svetu postoji i funkcioniše, ali terati u Srbiji birače da na silu idu na izbore je potpuna besmislica. Birači se ne privlače time što će ih neko prinuditi da glasaju, nego time što će se stranke ponašati tako da ih oni osete kao nešto što ima smisao, što će im biti ponuđeno nešto značajno za njihov život i na kraju krajeva nešto što će im garantovati da će njihov izlazak na izbore promeniti društvo nabolje. Naterati ih da glasaju po svaku cenu značilo bi jasnu poruku političkih partija: mi ćemo i dalje biti ovakve kakve jesmo, ali vi morate da glasate bez obzira da li se mi vama sviđamo ili ne. To je potpuno nepolitički način razmišljanja, ali ni on ne bi trebalo preterano da nas iznenadi - kaže za naš list profesor dr LJubiša Rajić.

Kada bi za početak naše političke stranke utvrdile tačan politički cilj, jer ga skoro nijedna nema i služe isključivo za zadovoljavanje uskih stranačkih i ličnih interesa i materijalno bogaćenje, i kada bi napravile prioritete ovog društva, možda bi se, smatra profesor Rajić, građani Srbije i “trgli” iz apatije i beznađa u kojem se nalaze i rešili da ponovo idu na izbore.

- Stranke koje nemaju ciljeve ili birače, jednostavno ih jeftino kupuju. Tako ih sada kupuje ministar Velimir Ilić asfaltiranjem puteva iz budžeta ne vodeći računa o tome da postoje prioriteti u toj oblasti i da ne može ministarstvo koje on vodi da asfaltira puteve samo tamo gde bi on da osvaja glasove. Nema ništa bez jasne političke aktivnosti i ciljeva. Srbija ni dan-danas nema nikakav konkretan dugoročni plan razvoja pa da građani znaju kada će oni doći na red i čemu se uopšte mogu nadati. Kako bez toga stranke da nateraju birače da glasaju? Zašto bi neko nekog prisilio da svaki dan jede šargarepu zato što je zdrava, ako one njima ne pripadaju i ako im presednu? Tačno je da su političari slika birača u onoj meri u kojoj su i birači slika političara, ali u Srbiji ogromno kolebanje biračkog tela pokazuje da se oni međusobno ne prepoznaju i da se tek lutajući sretnu na nekim izborima u kojima pojedine političke vođe birače mogu lako “navući” na tanak led u nekom trenutku? Birači se ponašaju onako kakvo je javno mnjenje koje opet ne formiraju obični ljudi nego političke stranke i mediji koje oni kontrolišu. Kada bismo imali drugačije političare, imali bismo i drugačije birače. Za početak, oni bi prvo pokušali da te birače opismene, jer se ne sme zaboraviti na ogroman procenat nepismenosti u Srbiji, pa zatim da ih i politički “opamete” kako bi bili u stanju da malo više i ozbiljnije razmišljaju, a ne da dok piju pivo u nekoj kafani kažu kako bi oni da su vlast uspeli da reše sve probleme, a da pri tom čak ni na izbore ne izlaze. Nedostatak opšte kulture i nesposobnost da se prepozna ono što je dobro za društvo, uz dodatak loših političara, jeste ono što mi imamo i od toga se pobeći ne može. Za sve su krivi političari i zato se ne slažem sa usttaljenim mišljenjem da “riba smrdi od glave ali se čisti od repa”. Ne, riba se mora čistiti od onog dela odakle smrdi - zaključuje profesor Rajić.

Profesorka Zagorka Golubović smatra da u principu nikog zakonom ne treba terati da uradi nešto ako on nije svestan šta mu valja činiti i zato i ne veruje u efikasnost “teranja” birača da glasaju, pa čak i onda kada nemaju svog favorita ili nekog kome bi dali poverenje.

- Šta ako ljudi neće i pored zakonske obaveze da izlaze na izbore? Ne mogu se svi zatvoriti ili od njih naplatiti kazna. To je besmisleno, a pogotovo neće biti efikasno ako to bude jedina mera. Ono što je neophodno u Srbiji jeste da se vidi zašto ti građani apstiniraju, čime su nezadovoljni, šta vlada može da učini da popravi njihovu situaciju. Poslednja istraživanja koja smo radili pokazuju da sve više građana ne veruje u mogućnost demokratije u Srbiji i u demokratske partije i upravo je to žarište koje se mora ispitati i za njega tražiti rešenje - kaže profesorka Golubović.

Ona se ne slaže s mišljenjem da su političari slika birača jer birače smatra politički mnogo zrelijim i odgovornijim od političara koji nama upravljaju. Reakcija građana na ono što vlast čini može biti pozitivna i negativna, a kod nas je ona, nažalost, negativna zato što vlast ne čini ono što bi trebalo i za to se ne mogu kriviti birači koji su u jednom trenutku glasali za nju.

- Građani jesu razočarani demokratskim promenama i to je činjenica koja se ne može osporiti. Bilo je i prevelikih očekivanja ali su ona, kako su pokazala istraživanja iz prošle godine, sada mnogo skromnija nego nakon pobede nad režimom Slobodana Miloševića: jasno je da bi građani sada bili zadovoljniji i sa manjim stvarima od onih koja su priželjkivali. No, zato je razočarenje strahovito poraslo u odnosu na 2001 - 2002. godinu. Sadašnja situacija ne daje mnogo nade, ali nije sve ni izgubljeno. Kad bi se nevladine organizacije, koje su se sada pasivizirale i ne čine ni deseti procenat onoga što su činili pred 5. oktobar, sindikati i istraživači angažovali na izradi projekta demokratskog obrazovanja građana, uz pomoć i vlade i svih ministatrstava, možda bi se građani prenuli iz apstinencije i odlučili da uzmu sudbinu u svoje ruke. LJudima treba pomoći da na pravi način razmišljaju kada govore i naterati ih da dobro promisle da li treba i dalje da apstiniraju ili će se uhvatiti, naročito mlađe generacije, u koštac sa politikom i političarima - zaključuje profesorka Golubović.

Četiri lica Srbije

Gotovo šest godina nakon započetih demokratskih, tranzicionih promena, “društveni puls” građana Srbije u sve većoj meri obeležavaju gubitak energije za promene i poverenja u političke aktere, ali i društvo, uključivši i spremnost na samoangažovanje i solidarnost. Raširen osećaj socijalnog gubitništva ogleda se i u činjenici sve izraženije političke apstinencije pa čak i ravnodušnosti, smatra profesor dr Zoran Stojiljković, dodajući da time istovremeno raste uticaj stranaka bivšeg režima - radikala pre svega.

- Oni zapravo najbolje politički unovčavaju razornu smešu nacionalnog i socijalnog populizma i demagogije. Stvorena slika i svest o vladavini nedovoljno kredibilnih aktera i institucija u tek protodemokratskom društvu navodi na pomalo ciničnu konstataciju da demokratija (još) ne stanuje ovde. CESID-ovo poslednje istraživanje daje sliku za socijalni i politički portret Srbije koja pokazuje da je ona još uvek duboko podeljena, odnosno da ima bar četiri različita lica. Jedno je odlučno okrenuto ka budućnosti, drugo zagledano u prošlost. Treće, neodlučno, kao u budućnost, stalno se propitujući i povremeno se osvrćući unazad, verujući da će i tako stići gde je naumila. Četvrto, nemušto, odavno je prestalo da nad onim što nam se dešava postavlja pitanje. Svi međusobni aranžmani i promene odnosa snaga su još u igri, pa je u Srbiji, na kratak rok, još uvek svaka priča moguća - ocenio je Stojiljković.

Ostale vestiArhiva