Pravilo da se ministru da popust od 100 dana, pa tek onda da ga javnost presliša o učinjenom delu, u slučaju Gorana Živkova, taze prvog čoveka Ministarstva poljoprivrede, nije moglo da bude primenjeno. A i kako bi kada je na to mesto došao praktično dan pred žetvu koja se, zbog cene pšenice i njene cene, nikako ne skida s liste vrućih tema našeg agrara.

Njemu ova tema nije nepoznata, pa ni baražna vatra kojom su ga dočekali mlinari, kao i predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić koji je velikodušno stao i na njihovu stranu i na stranu cele poljoprivrede – tražeći od države da svi vlasnici zemlje, po ugledu na Evropsku uniju, koja nam je očigledno uzor u svemu, bezrezervno dobiju pet hiljada dinara po hektaru. Živkov je u Ministarstvu poljoprivrede već dve i po godine, i to kao glavni strateg dosadašnje ministarke Ivane Dulić-Marković. Agrarnoj javnosti i samim proizvođačima dobro je poznat po tome što je vrlo izričit u stavu da je pšenica roba kao i svaka druga, i da joj ne treba posebno dadiljanje države. Kao paradajz, kao krastavac, čime je navukao na sebe popriličan bes. Za sebe kaže da nije političar i da mu nije cilj da ga vole i podržavaju, već da sprovede neophodne strukturne reforme.

Da li Vas je Bojan Pajtić pobedio time što je isposlovao da seljaci dobiju 5.000 dinara po hektaru?
– Nije. Niko nije pobedio. Njegovom zahtevu nije udovoljeno, a njemu je samo bilo važno da se zapiše da je to 5.000 dinara. Te pare neće dobiti svaki od 3,6 miliona hektara obradivih površina, kako je on tražio, već samo određeni proizvođači za oko 250.000 hektara kao regres za gorivo i đubrivo, a to je sve samo deo naših redovnih mera kojima bismo i inače pomogli zemljoradnike.

Zašto Vi nećete da primenite evropski model davanja po hektaru, kako mnogi ovde traže?
– Suludo je tražiti nešto što je nemoguće i to još na ovakav način, preko medija. Radilo bi se o 15 milijardi dinara uludo bačenih, jer ne bi imale nikakav ekonomski efekat. Sve se svodi na čisto mešanje politike u ekonomiju. Mi već imamo uvećan i stvarno značajan budžet budući da smo siromašna zemlja koja za agrar odvaja dva odsto bruto nacionalnog proizvoda, a EU 0,5 odsto. Mi kao tražimo evropske subvencije, a niko neće da kaže da tamo svaki građanin iz svoje zarade godišnje za njih izdvoji 200 evra. Preračunato, jedno domaćinstvo mesečno izdvoji 6.000 dinara. Kada se stvar tako postavi, tada bih pitao ove iz grada da li bi dali toliko seljaku iz svog džepa.

Zašto se bune još samo proizvođači pšenice, pa i malinari su se ućutali?
– Zato što je žito čista politika. Postoji scenario koji se ponavlja svake godine. Prvo se dušebrižnici jave u martu, kada se još ne zna koliki će biti rod, da kažu kako ćemo pšenicu uvoziti, posle se jave mlinari koji vele da ukoliko država ne da dva dinara – svi ćemo propasti, onda se i novinari uključe na sto puta viđen način. Na kraju se ispostavi, kao i ove godine, da žita ima dovoljno a priča se nastavi u smislu: eto, sada je ima, ali dogodine je neće biti. Za ime sveta, to je hleb, tu su i otrcane priče o prehrambenoj sigurnosti, da ćemo morati da uvozimo. Pa i Kina je odustala od politike samodovoljnosti, hoće da uvozi i pšenicu i kukuruz.

Ima li šanse da se priča o pšenici skine s dnevnog reda?
– Država se uvek mešala i zato se nije razradilo tržište kao kod drugih kultura. Lično bih voleo da ove godine nije rodilo toliko žita koliko jeste, jer bi se mlinari drugačije ponašali. Oni znaju da će pšenice biti i da će posle žetve moći jevtino da je kupe. Zato ne sklapaju dugoročne ugovore kao prerađivači soje, suncokreta, repe. U tim ugovorima postignuto je da su vezani za evro, ali sada me psuju zbog pada kursa. U svih, recimo, pet ranijih strategija svuda je pisalo da moraju da se smanje površine pod pšenicom, a povećaju pod industrijskim biljem voćem, povrćem. Sve je to sada urađeno i opet je problem.

Da li bi bilo „mnogo strašno” kada bismo uvozili pšenicu?
– Zašto? Pa bolje je izvesti nešto na čemu ćemo više da zaradimo, a uvesti pšenicu. Nije bitna veličina neke proizvodnje, već njena vrednost. I ove godine ima onih koji poseduju devet tona po hektaru, i kada ih pitaš da li su zaradili, oni naravno kažu da jesu. A oni sa dve tone po hektaru odgovaraju odrično, i njima je svaka cena mala. Sve računice pokazuju da je veća zarada na 200.000 hektara suncokreta, nego na pola miliona tona hektara pšenice.

Da li su Vam Hrvati napravili medveđu uslugu svojim davanjima po hektaru, pa sada svi viču – ako mogu oni, možemo i mi?
– Daju Hrvati, ali niko drugi od naših suseda. Nije u redu da ih kritikujem, ali oni su time smanjili konkurentnost svoje poljoprivrede, njihovi proizvodi su skupi, a spoljnotrgovinski deficit uvećan. Sem toga, niko više ne prodaje zemlju, a i zašto bi kada je dobio dodatni prihod. Hrvati daju 270 evra po hektaru za suncokret i niko neće da ga seje. Spali su na svega 24.000 hektara, slično je i sa šećernom repom.

Da li mi sada sejemo i za njih?
– Da. Zato su i kupili uljaru da bi mogli da prave ulje i prodaju ga tamo.

Zašto su za druge dobra davanja po hektaru, a za nas nisu?
– Zato što bismo mi time najviše para dali najvećima, a njima nisu najpotrebnije. Ne želimo da finansiramo englesku kraljicu koja dobija po tom osnovu 24 miliona evra, jer takav je sistem. Čak i kada izuzmemo Miškovića, Kostića, Matijevića, postoji već sada oko 700 farmera koji imaju i rade hiljadu hektara zemlje. Svi oni bi pokupili 80 odsto sredstava, većina od 80 odsto malih farmera bi dobila samo 20 odsto para.

Kako to da je država uvek davala velike pare za pšenicu, a da su prinosi ostali niski?
– To što neko dobija subvencije ne znači da će bolje proizvoditi. Naprotiv. Često je nivo subvencije obrnuto proporcionalan uspešnosti poljoprivrede. Brazil, Argentina i Australija nemaju subvencije, a uspešni su – ako se ona meri izvozom.

Kod nas je merilo i uzor uspešnosti poljoprivrede Evropska unija sa svojim sistemom subvencija?
– Po čemu su uspešni, pa oni su neto uvoznici hrane, a mi neto izvoznici, i još su jedno od najzatvorenijih tržišta. U toj našoj priči o EU mi zaboravljamo da su oni uveli plaćanje po hektaru da bi smanjili proizvodnju. Sem toga, obavezni su i da 10 odsto zemljišta ne obrađuju, sve u cilju smanjenja proizvodnje. Naš cilj je drugačiji.

Da li je naša poljoprivreda konkurentna?
– Već sada je vrlo konkurentna i cenom i kvalitetom i to kod voća, povrća, industrijskog bilja. Razlog je niska cena zemlje i jevtina radna snaga, i na nama je da to iskoristimo. Imamo 200.000 hektara pod sojom, kao cela EU. Zna se da su tu Amerikanci najjači, a mi uspevamo da im konkurišemo. Neopravdan je strah od buduće integracije u EU. I njihov farmer ima strah od nas i novih članica. Primer Poljske pokazuje koliko su profitirali od ulaska u EU. Prihod njihovog farmera povećan je za 40 odsto.

Kakva je naša pozicija na tom putu?
– Relativno mirna za period od narednih 5-6 godina. Taj period bi trebalo da iskoristimo na pravi način, a to su strukturne promene. U celom lancu od njive do trpeze mnogo je slabih tačaka: standardi bezbednosti hrane, organizovanje proizvođača je na najnižem nivou, marketing nedostaje, investicije... Veliki je problem siromaštvo, i mnogi nisu u stanju da se takmiče. Naša agrarna politika se sastoji u tome da rešavamo problem po problem. Na primer, nemamo HASAP, pa ga uvedemo. Kada bismo svima davali isto, tada bi strukturne promene stale, a mi ne smemo da izgubimo nijednu godinu. Pogotovo ne zbog populističkih mera.

Koliko sami farmeri pružaju otpor tim promenama?
– Oni su uopšte teško prijemčivi na novo, i to je tako svuda u svetu. Ja to razumem. Ovde 80 odsto seljaka nije ušlo u banku, a mi ih teramo da otvore račun, da se registruju, da ne smeju da muzu ručno, jer će proizvesti tri miliona bakterija. Kada su čuli da je budžet tri puta veći, svi su očekivali da će za toliko dobiti više para. Oni i dobijaju, ali na drugi način.

Zašto ste i Vi i Vaša prethodnica ostanak u vladi uslovili donošenjem Zakona o zemljištu?
– Zato što je to način da poljoprivrednici dođu do zemlje, u ovom slučaju državne, pod ravnopravnim uslovima. Mi moramo da napravimo sistem da je obrada zemlje jevtina, a držanje skupo. Da imam još jedan mandat, uveo bih porez na zemljište od 100 evra. Sada je porez na zemlju nula i, naravno, niko neće da je proda. A te pare od poreza vratile bi se poljoprivredi kroz regrese, ili slično, onima koji hoće da rade. Kada farmera pitate šta mu predstavlja problem, on odgovara da je to nedostatak zemljišta. S druge strane, zakup je skup, 100 evra. Ako neko kaže da u poljoprivredi nema zaradu, kako je moguće da sada postoji 700 njih koji imaju po hiljadu hektara...

Šta je Vaš najveći izazov?
– Naše administracije, povećanje konkurentnosti i uvođenje sistema bezbednosti hrane po zahtevima EU, a moje lično da se uspostavi agencija za plaćanja, takođe po njihovim standardima da bi se znalo gde ide svaki dinar koji mi sad dajemo i koji će nam oni davati.

Varljive zakletve u selo

U celom prethodnom periodu sve državne pare za agrar, tačno 94 odsto, u Titovo vreme davane su kombinatima, a ljudima su govorili da ostave svoju zemlju i da idu tamo da rade. S druge strane, svima su usta uvek bila puna ruralnog razvoja i očuvanja sela. Mi pokušavamo da to ispravimo, ali je gotovo nemoguće... U Strategiji smo to postavili za naš cilj, uvećavamo ta sredstva, a ove godine smo četiri milijarde dinara namenili za seosku infrastrukturu, da mladi ostanu na selu. Međutim, potreban je ne samo jedan „Mobtel” već 16 da bi se u svim selima napravili putevi. Nikoga ne možete terati da ostane na selu. Prirodno je da mladi žele sa se školuju, idu u grad. Međutim, ima i onih koji hoće da ostanu. No, ne može samo Ministarstvo poljoprivrede to da gura, malo je razumevanja kod drugih ministarstava za rešavanje ovog problema.

Ministar iz Kikinde

Goran Živkov je rođen 1971. godine u Kikindi. Poljoprivredni fakultet završio je u Zemunu 1996. godine. Od juna 2001. do februara 2004. godine radio je kao konsultant u regionalnoj kancelariji za Evropu Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO). Pre toga je nepunu godinu bio šef Odseka za genetičke resurse u tadašnjem Saveznom ministarstvu poljoprivrede. Februara 2004. imenovan je za pomoćnika za agrarnu politiku ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Vladi Srbije. Član je G 17 plus. Na pitanje zašto je poljoprivredu izabrao za svoj poziv – o njoj govori sve najlepše, uz ogradu da je izbor logičan „kada si rođen u Kikindi gde svi samo o tome pričaju”.

Ostale vestiArhiva