- Ne postoji idealan model privatizacije. Razlog za to je što se tokom svojinske transformacije postavljaju različiti ciljevi i što se taj proces odvija u različitim uslovima. Osim toga, svojinska transformacija nije samo ekonomsko pitanje - ona ima i socijalnu i neizbežnu političku dimenziju. I mada se u javnosti mogu čuti ocene da usvojena strategija ne nudi pravu privatizaciju NIS "jer je samo većinska prodaja nacionalne naftne kompanije prava privatizacija, kao i da je najbolje za NIS da i dalje ostane u stopostotnom vlasništvu države", čini mi se da većina kritičara stavlja znak jednakosti između prodaje i procesa privatizacije. Kada je u pitanju model privatizacije Naftne industrije Srbije koji smo mi prihvatili, odmah da preciziram da nije reč o prodaji NIS. Treba naglasiti da suština procesa privatizacije nacionalne naftne kompanije nije maksimiziranje budžetskih rezervi već jačanje NIS kako bi po svetskim standardima i performansama postao kompatibilan sa svetskim kompanijama u toj oblasti. Takođe, cilj je da NIS postane konkurentna kompanija u regionu i na kraju da postane generator privredne aktivnosti. Treba naglasiti i to da je momenat u kome se događa privatizacija NIS idealan jer se taj proces dešava u trenutku kada je izuzetno visoka tražnja za prerađivačkim kapacitetima (rafinerijama), koje su inače i najosetljivi deo vertikalno integrisane nacionalne naftne kompanije - kaže u razgovoru za Danas Slobodan Sokolović, pomoćnik republičkog ministra rudarstva i energetike.

Kakve su prednosti modela privatizacije NIS za koji se opredelila Vlada Srbije?
- Jedan od zadataka koji treba da bude ostvaren nakon privatizacije NIS jeste proizvodnja naftnih derivata čiji kvalitet treba da dostigne evropske standarde. U tom smislu je sasvim jasno da smo se opredelili za model svojinske transformacije koji strateškom partneru daje mogućnost da odlučuje o redosledu kapitalnih investicija ali ga istovremeno i obavezuje da u veoma kratkom roku od NIS napravi modernu kompaniju. Procenili smo da izabrani model strateškog partnerstva između države i manjinskog vlasnika NIS na adekvatan način štiti i interese države ali i interese manjinskog partnera. Država ima mehanizam kontrole nad zadacima koji su postavljeni pred strateškog partnera, a strateški partner dobija mogućnost da tu obavezu realizuje na najoptimalniji način kako bi zaštitio svoje poslovne interese. Želeli smo, zapravo, da izbegnemo loš model privatizacije nekih kompanija u regionu u kome je država imala ambiciozan investicioni program koji manjinski partner nije želeo da prihvati koristeći pravo veta.

Jedna od zamerki stručne javnosti odnosi se i na to da je, zarad efikasnosti, manjinskom partneru odmah trebalo ustupiti 49 odsto akcija. Kako to komentarišete?
- Ukoliko bi se to dogodilo, narušio bi se strateški partnerski odnos jer u toj situaciji, s obzirom na akcije koje će posedovati zaposleni, već u prvom koraku strateški partner može postati većinski vlasnik kompanije, tako da smatram da takav model nije prihvatljiv. Kada je reč o većinskoj prodaji NIS, tu ne bi postojala obaveza strateškog partnera da ulaže u imovinu do koje je došao, već bi to bila stvar njegove dobre volje. Tvrdnje stručne javnosti da će kupac imati obavezu da ulaže u modernizaciju demantuju primeri privatizovanih kompanija.

Postoje i razmišljanja da bi NIS mogao da posluje uspešno i kao stoprocentno državna kompanija ako bi se tom kompanijom upravljalo na efikasniji način. Da li su takve ideje realne?
- Takva razmišljanja su suprotstavljena realnim ekonomskim zahtevima. Ako analiziramo sve velike kompanije u svetu, uključujući tu i meksičku i venecuelansku koje su stoprocentno u državnom vlasništvu, dolazimo do zaključka da u svakoj od njih postoji određen oblik privatnog kapitala, koji se pojavljuje kroz ustupanje koncesija firmama iz inostranstva ili kroz učešće u kupovini akcija (Pidiregas). Iskustva u naftnom biznisu jasno pokazuju da je najbolja opcija privatizacije međusobna kontrola kapitala, a mešovito vlasništvo obezbeđuje kontrolu oba subjekta i države i strateškog partnera. Da ne govorimo da je zalaganje za stopostotno državno vlaništvo u NIS u suprotnosti sa procesima depolitizacije upravljanja ovakvim sistemima.

Na udaru kritike posebno se našao onaj deo svojinske transformacije NIS koji manjinskom partneru omogućava najveći broj mesta u Izvršnom i Upravnom odboru što mu omogućava kontrolu poslovnih tokova u kompaniji. Zašto je Vlada Srbije pristala na to?
- Glavni razlog su loša iskustva iz privatizacije kompanije INA gde je manjinski partner jednostavno blokirao investicione programe jer nije imao kontrolu nad poslovanjem.Zbog toga smo mi želeli da izbegnemo takvu situaciju i ponudimo model u kome će manjinski partner biti motivisan za ulaganja ali sa druge strane će biti obavezan da svoje dužnosti prema kompaniji ispuni.Država će imati instrumente kojima će moći da kontroliše važne odluke koje se tiču kompanije, a koje ce biti jasno definisane kupoprodajnim ugovorom.

Kada možemo očekivati da počne proces privatizacije NIS?
- Tender će biti raspisan krajem septembra ili početkom oktobra. Očekujemo da će celolupna transakcija biti završena u toku januara-februara sledeće godine.

Poenta

Zaposleni u NIS dobiće akcije već u prvoj fazi privatizacije. Da li će oni biti obavezni da te akcije prodaju strateškom partneru ili će imati pravo da slobodno njima raspolažu?
- Stvar je strateškog partnera da se potrudi da mu zaposleni prodaju svoje akcije. To je poenta. Država niti hoće niti može da manjinskom partneru obeća da će sigurno doći u posed tih akcija, već je na njemu da zaposlenima ponudi najbolje uslove. Dakle, zaposleni će svojim akcijama raspolagati potpuno slobodno.

Diskreciono pravo

U trećoj fazi privatizacije predviđena je mogućnost da Vlada Srbije strateškom partneru proda preostali deo svog paketa akcija, čime bi on postao većinski vlasnik. Da li je to obaveza ili dobra volja Vlade?
- Ne postoji obavezanost Vlade Srbije da učini tako nešto. Praktično, Vlada će imati diskreciono pravo da odluči kada će i kako to učiniti.

Ostale vestiArhiva