Tajni dokument, ispisan na oko 30 strana, datiran je na 30. oktobar 2003. godine i adresiran je na šefa istrage Haškog tribunala Patrika Lopeza Teresa. Uputio ga je Emon Smit, vođe misije Ujedinjenih nacija na Kosovu. On je u dokumentu priložio lokacije na kojima su se dešavale kriminalne radnje OVK, spisak žrtava, kao i svedočanstva ljudi koji su učestvovali u raznim operacijama i drugih očevidaca.

Neke informacije u dokumentu nisu dostupne na uvid jer su cenzurisane, a uglavnom se radi o ličnim podacima, tačnoj lokaciji u kilometrima, tačnom vremenu, ruti prevoženja žrtava i mapi gde se nalaze objekti za koje se sumnja da se u njima vršilo vađenja ljudskih oprgana.

U spisima se navodi da je sredinom 1999. godine (a vrlo verovatno i ranije), između 100 i 300 ljudi oteto i odveženo kaminonima i kombijima u zatočeničke objekte u ili blizu severnih albanskih gradova.

- Većina ovih ljudi su muškarci srpskog porekla koji su zarobljeni između juna i oktobra 1999. godine. Početkom avgusta ‘99. neki od ovih zarobljenika (24-100) premešteno je iz severne Albanije u sekundarne zatočeničke objekte (privatne kuće i grube industrijske objekte) u centralnoj Albaniji, uglavnom blizu grada Burel na oko 110 kilometara jugozapadno od mesta Kukes. Zarobljenici su u malim grupama odvođeni u privatne kuće koje su improvizovane u klinike, najverovatnije od medicinske opreme koja je ukradena iz bolnica i klinika na Kosovu, na jugu Burela.

Tamo su im pomoću medicinske opreme i osoblja vadili organe nakon čega su zarobljenici umirali. Ostaci tela sahranjivani su u blizini. Oragni su potom transportovani do aerodroma Rina u blizini Tirane (na oko 75 km od Burela) i odatle su transportovani u inostranstvo. Ostali zarobljenici koji su dovođeni u kuće-klinike blizu Burela uključuju i manji broj žena sa Kosova, Albanije i istočne Evrope.

Poslednja grupa zarobljenika u ovim kućama prijavljena je 2000. godine - piše u ovim spisima.

U dokumentu se navodi i da su zarobljenici odvođeni živi i da je nepoznat broj tela srpskih civila ubijenih na Kosovu koji su transportovani i sahranjivani na zabačenim lokacijama u Albaniji. Ovaj dokument baziran je na intervjuima sa izvorima čiji podaci su cenzurisani, uglavnom Albancima koji su služili u Oslobodilačkoj vojsci Kosova a koji su uglavnom vozili kamione i sahranjivali ostatke tela.

Navedeno je da se kuća gde su vađeni organi nalazi se na 14 kilometara južno od Burela, u seocetu Kurteši. Među zarobljenicima se u spisku pominju (prezimena su cenzurisana) Vlastimir (odveden krajem 1999. godine), Dragan (1999), Zlatko (1999), Siniša (odveden u zatočenički objekat blizu mesta Tropoje 1999), Gradimir (Tropoje 1999), Dragoljub (Tropoje 1999), Mladen (Tropoje 1999), Mileta (Tropoje 1999), Pera (Tropoje 1999) i Slađana (Peškopi 1999). Srbi koji su živi odvođeni u Albaniju bili su pretežno muškarci u civilu, između 25 i 50 godina.

Izvori koji u dokumentu svedoče o kriminalnim radnjama pristali da daju samo kratke odgovre o svojim specifičnim ulogama u operacijama, najviše iz straha da bi informacije koje daju mogle da dovedu do njih. Ljudi koji su čuvali taoce dobili su naređenja da ne povrede zatočenika. Naglašeno im je da im ne pucaju u torzo, niti da ih u tom predelu udaraju tupim objektima.

Jedan od očevidaca, koji je vozio kamnion od jednom odredišta do drugog, ispričao je da mu je naređeno da radi svoj posao ako hoće da doživi duboku starost. Izvori su opisivali kako su leševi transportovani iz Kosova do Albanije, kako bi se sakrili dokazi o ubijanju civila.

- Video sam tela obmotana u siva vojnička ćebad. Osetio sam miris krvi tako da sam znao da su leševi sveži. Bilo je oba pola ali više muškaraca. Utovarili su leševe u kamion. Koristili su maske i rukavice. Rupe su već bile iskopane kad smo dosli. Bacali smo Dva tela u jednu rupu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i izgledalo je kao Avganistan, samo sa više drveća. Procedura je uvek bila ista. Sve je bilo organizovano dobro. Sledeći put zano sam kolikio leševa ide u rupu - priča očevidac.

Očevidac je kuću opisao kao tradicionalnu i relativno veliku, bledo žute boje. Kda mu je pokazano 10 kuća, očevidac je indetifikovao kuću na koju se sumnjalo i rekao da su ljudski ostaci sahranjivani u blizini na nekoliko lokacija u blizini kuće i na obližnjem groblju.

O postupanju sa zatvorenicima jedan od izvora priča:

- Rečeno nam je da ih ne tučemo što me je malo iznenadilo jer smo dotad uvek smeli da tučemo Srbe, da im lomimo ruke i noge. Došli smo po noći i dočekalo nas je nekoliko ljudi, među njima i doktor Albanac koji je pregledao Srbe, posebno njihove vitalne delove tela i pitao ih jesu li tučeni.

-Išao sam i 2000. godine. Opet u Burel. Bili su mladi i govorili su srpski. Tražili su da ih odmah ubijemo, nisu hteli da ih sečemo na komade - priča drugi očevidac koji je obavio nekoliko ovakvih transporta do “žute kuće” i do aerodorma kod Rina.
U dokumentu se još navodi da svi izvori kažu da su akciju koordinisali članovi srednjeg i visokog ranga OVK. Među njima i Ramuš Haradinaj.

Neki izvori tvrde, kako je navedeno, da su iz prvih nekoliko Srba uzimali samo bubrege, a potom ih ubijali.

- Plan im je bio da prošire tržište i ponudu. Kasnije su razvili posao i po osobi zarađivali i do 45.000 dolara. Najveća pošiljka bila je kada su izvadili organe iz pet Srba odjednom i odneli ih pravo na aerodrom. Ostale pošiljke bile su dva do tri Srbina. Obično su leteli komercijalnim letovima ponedeljkom i Sredom za Istanbul. Nikada nije bilo problema na aerodromima, jer su ljudi koji rade tamo dobijali pare da ćute.

Ostale vestiArhiva