Žitorađa, vreo majski dan... Potraga za Cecom ili - kako je sve počelo. A počelo je u južnoj Srbiji kad je jedno slatko devojče dohvatilo mikrofon i krenulo trbuhom za kruhom. Hepiend? Ma, dajte... Zatvor, kućni pritvor, pronevera silnih para... Ipak, ovde je vreme stalo kad je Ceca dostigla zvezdane visine.

Lokalni kafić. Momci neće da se slikaju. Ali hoće da pričaju.

- Pitate za Cecu? Prošli su neki tipovi s „bubicama“ u ušima, ali ne znamo da li je to njena pratnja. Ona hoće da kupi fudbalski klub Žitorađa - kaže glavni.

Cecina rođaka radi na trafici u blizini. Maca. Nasmejana je bila dok nije čula da smo novinari:
- Ne dajem izjave. Nikakve.

Ipak, malo smo je smekšali. Upitasmo je da li se čuje sa Cecom...

- Naravno. Ceca je dobro. Molim vas, nemojte više...

Nastavljamo do kuće pevačicinih roditelja. Kažu komšije, otišli u Niš. Produžavamo do srednje poljoprivredne škole. Direktorka Marina Veselinović je tri godine starija od Cece:
- Napravili smo reklamni materijal za školu. Ona nam je prva poznata osoba. Za prvih deset godina mature njene generacije donirala je pare školi - priča nam direktorka.

Bravo, Ceca pre Ivice Dačića! Tu smo zatekli i Ivana Radulovića, Cecinog školskog druga, sada profesora u školi:
- Ceca je bila odličan đak. Vedra, vesela, dok je njena sestra Lidija bila opasnija, zatvorenija. Nije dolazila ovde godinama. Ceca dolazi, i uvek se javi. Ostala je ista.

Inače, Ceca je obožavala časove srpskog i rado je drugarima pisala sastave.

Domar Zoran Stanković potvrđuje Ivanove reči:
- Ma, Ceca vam je čudo! Uvek vesela, nasmejana. Divno dete. Drugovi su je obožavali.
Nije ignorisao naše pitanje o stvarima koje se dešavaju u poslednje vreme:
- Nisam video, pa ne mogu da sudim. Ali, kad dođe ovde, Ceca uvek svrati do škole, iako se inače po Žitorađi ne šeta. A njen sin Veljko igra se na ulici s drugarima.

Zatekli smo još jednu osobu koja se seća Cece, ali i Lidije. Profesorka hemije Gordana Simonović.

- Ceca je bila dobro dete i dobar đak, u skladu sa svojim mogućnostima. I danas mi se javi kad se vidimo. To je, znate, lepo - priča profesorka i nastavlja:
- Šta da vam kažem za ovu situaciju. Pare promene čoveka... Za Lidiju bih vam imala štošta reći. Ona je bila... Posebna! Četiri godine sam joj bila razredna. Ceca i ona ne mogu da se porede. Ceca je bila neposrednija, milija, dok je Lidija bila...
Shvatili smo.

Ceci je Žitorađa sve oprostila. I jedva čeka da joj se vrati. Ona je njihova, a šta novine pišu, sudije presuđuju i šta se dešava u Beogradu... Ma, psi laju, karavani prolaze, Ceca ostaje!

Ostale vestiArhiva