POSLE troipomesečnog snimanja u tri države - Nemačkoj, RS i Srbiji, film “Krugovi” Srdana Golubovića ovih dana kreće u montažu. Premijera bi se, po rečima reditelja, mogla očekivati početkom sledeće godine.

- Za svaki film je najvažnije da bude dobar. Ako ispuni taj uslov, sva vrata su mu onda otvorena, tako da ne razmišljam o hvatanju velikih festivala. Zadovoljan sam, mislim da smo radili onako kako smo hteli, i da smo uradili najbolje što umemo - kaže Golubović.

Ovih dana, opet je aktuelizovana priča o krivici i žrtvama, i tome šta se događalo na ovim prostorima. Da li i vi možda imate želju da filmom o Srđanu Aleksiću otvorite prava pitanja o stvarima koje su, kako nam izgleda, postavljene naglavačke?

- Koliko god naša sredina i društvo bežali od suočavanja sa devedesetim godinama, to je nešto što ne može da se izbegne. Ono čime sam hteo da se bavim u filmu “Krugovi” jeste jedna vrsta intimnog preispitivanja toga kolika je naša uloga u svemu onome što se dogodilo, a pre svega da li u tom vremenu, koje i dalje traje, biti dobar čovek ima smisla. To je ono što me je suštinski zanimalo - moralni kolaps, koji se desio kao posledica rata, okolnost u kojoj su sve moralne vrednosti potpuno marginalizovane. A pošto sam lično uvek bio uveren da biti dobar čoveka ima smisla, zato sam se i bavio ovim filmom.

* Da li je dobro nekakav dug, kako ljudi uglavnom razmišljaju?

- Ako činiš dobro da bi ti se vratilo, onda se ne vraća. To nije računica, nije matematika, i tu nema nikakve formule. Suštinski, činiti dobra i ljudska dela jeste nešto što je u srži čoveka, najdublji smisao njegovog postojanja, i da je upravo to tako dokazuje nam i čitava priča o Srđanu Aleksiću - momku koga su ubili Srbi dok je od njih branio prijatelja Bošnjaka.

* Jedna od tema “Krugova”, kako ste izjavili, jesu i osveta i praštanje.

- Praštanje je individualna stvar, i pitanje čiji odgovor uvek zavisi od toga kome ga postavite - verujem da ima ljudi koji ne mogu da oproste ono što im se dogodilo, i koji za to apsolutno imaju pravo. Lično, ipak verujem u oproštaj, čak mislim da tu postoji jedan fenomenalni paradoks - ljudi koji su preživeli najgore stvari najlakše i oproste.

* Koliko ljudi na ovim prostorima razumeju jedni druge?

- Mi ne razumemo sami sebe, Srbi ne razumeju Srbe, zašto bi razumeli Hrvate, Muslimane, i obrnuto - zašto bi Hrvati razumeli nas... Ovom području je blisko da ljudi ne razumeju jedni druge, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost i to je, nažalost, takođe proizvod višedecenijskog uništavanja svakog građanskog, urbanog, civilnog sistema vrednosti. Ono što mene ovde najviše boli upravo je to što živimo vreme potpune zamene teza, u kome se glorifikuju najstrašniji karakteri i najprostačkije, najvulgarnije stvari. A proizvod svega toga u stvari je jedno opšte nerazumevanje.

POLITIČKA KOZMETIKA

* Šta je za vas lično bilo najimpresivnije u priči o Srđanu Aleksiću, zbog čega ste i odlučili da pravite film o njemu?

- Zanimalo me je da li se u ratovima, koji su bili strašni, u zemlji koja je bila zajednička domovina, ipak dešavalo nešto što je humano. Svakako da jeste, nije to samo primer Srđana Aleksića. Ali, te dobre priče ostale su skrivene, nisu bile popularne, a neće ni biti. Mislim da na ovim prostorima niko nije spreman na pokušaj traženja suštinskih odgovora na pitanje šta se desilo u tim ratovima, šta smo to zaista učinili jedni drugima. Političari, u zavisnosti od situacije, izbace poneku floskulu o tome. Biće tu i nekih suđenja, i isporučivanja u Hag, ali mi se čini da je to samo kozmetička stvar, jer naša društva i dalje kukavički žmure i svi se zapravo plaše pravog razgovora o tome. A dok ne dođe do katarze, nijedno društvo neće moći da krene napred.

Ostale vestiArhiva