Trgovinska razmena Srbije i Hrvatske odvija se od 2007. godine pod okriljem sporazuma CEFTA, po kome se carine ne plaćaju samo za međusobnu trgovinu industrijskim proizvodima. Kada je o poljoprivrednim proizvodima reč tu postoje carine, i to mahom iste one koje su važile pre potpisivanja CEFTA-e, i koje su za mnoge proizvode prilično visoke. Iako ove carine postoje sa obe strane, praktično su više na štetu Srbije nego Hrvatske. Naime, hrvatski proizvođači su naše tržište osvojili tako što su kupovali srpske firme u kojima sada imaju organizovanu proizvodnju. Te proizvode oni ne izvoze iz Hrvatske i ne brinu ih visoke carine. Pored toga hrvatskim proizvođačima je od velike koristi i trgovinski lanac “Idea”, koji se nalazi u sastavu hrvatskog “Agrokora”. Preko ovog trgovca, koji ima razgranatu mrežu prodajnih mesta u Srbiji, oni mogu povoljnije da plasiraju svoju robu. Srpske kompanije nisu uspele da prošire svoju proizvodnju na Hrvatsku, jer su imale problema prilikom pokušaja da kupe tamošnje firme, a pored toga nemaju ni sličan trgovinski lanac kroz koji bi mogli da plasiraju svoju robu. Tako da visoke carine, koje idu i do 25 odsto, najviše pogađaju srpske proizvođače.

Jedan od primera lošijeg položaja srpskih proizvođača je i to što je kompanija “Agrokor” još 2003. godine kupila srpski “Frikom” i ovde proizvodi sladolede, pa nema potrebe da Hrvatska u Srbiju izvozi svoj “Ledo” sladoled (takođe u vlasništvu “Agrokora”), inače veoma sličnog asortimana sa “Frikomovim”. Zato je uz carinsku stopu od 25 odsto izvoz u Hrvatsku praktično onemogućen ostalim proizvođačima sladoleda u Srbiji.

Po mišljenju domaćih proizvođača, ovo obesmišljava CEFTA sporazum koji bi trebalo da omogući međusobnu trgovinu bez carina, a uz to sumnjaju i na “masne” zakulisne dogovore srpskih vlasti i hrvatskog tajkuna, koji je očigledno vodu uspeo da navede na svoju vodenicu.

Carine visoke, a kvote male

“Kod industrijskih proizvoda carine uopšte nema u međusobnom trgovanju svih zemalja potpisnica CEFTA sporazuma, ali za neke poljoprivredne proizvode još postoje carine u razmeni sa Albanijom, Moldavijom i Hrvatskom. Sa Hrvatima imamo tri liste proizvoda kada je robna razmena poljoprivrednih proizvoda u pitanju, i carini se čak oko 50 odsto proizvoda s tih lista, a carinske stope idu i do 25 odsto, dok su neke kvote smešno male – najmanja je svega 25 tona”, kaže za “Akter” Dejan Jovović, savetnik u Birou za regionalnu saradnju Privredne komore Srbije. Reč je o carinama i kvotama koje su prepisane iz starih bilateralnih sporazuma, dogovaranih pre ulaska u zonu CEFTA-e.

Ekonomista i ekspert za strana ulaganja Milan Kovačević za “Akter” kaže da je bilo neminovno da nešto iz starih bilateralnih sporazuma pređe u CEFTA sporazum, jer je prelazak iz jedne zaštićene domaće ekonomije na neku liberalniju uvek postepen. On smatra da Srbija u pregovorima često ne uspeva da odbrani svoj interes, jer ni ne zna šta je njen interes.

“U tim pregovorima obično učestvuju ljudi iz ministarstava, ali je potrebna velika veština u pregovaranju, kao i uključivanje predstavnika uvoznika i izvoznika koji najbolje znaju šta je za njih dobro, a šta ne. To ovde nažalost nije bio slučaj, i očigledno su napravljene greške, a carina na sladoled je pravi primer za to”, smatra Kovačević. On ipak dodaje da ima još dosta elemenata koji utiču na isplativost izvoza.

“Jedan od njih svakako je i kurs. Da je on povoljniji, možda bi izvoznici i uspeli da preskoče prepreku visokih carina, jer bi im se izvoz i pored toga ipak isplatio”, kaže Kovačević.

Podvlači da je Hrvatima mnogo lakše u Srbiji nego nama tamo, jer oni ovde imaju svog vlasnika velikog trgovinskog lanca preko kojeg distribuiraju svoju robu, što automatski znači i jeftiniju distribuciju.

Rešenje “koči” Srbija

Dejan Jovović iz PKS-a napominje da je rešenje za problem preostalih carina u okviru CEFTA-e već pronađeno, ali da je “kočničar” u njegovom sprovođenju trenutno Srbija.

“Krajem prošle godine potpisan je poseban Protokol u okviru CEFTA sporazuma sa Albanijom, Moldavijom i Hrvatskom, koji predviđa udvostručenje izvoznih kvota i potpunu carinsku liberalizaciju sa prve dve zemlje i delimičnu sa Hrvatskom. To znači da sa Hrvatima u nekom režimu carinske restrikcije ostaju četiri grupe proizvoda – duvan, cigarete, šećer i šećerni sirup, što čini oko 28 odsto robe koja se razmenjuje, dok se ostatak od 72 odsto potpuno oslobađa carine. Međutim, taj protokol još uvek nije ratifikovan u srpskom parlamentu. Trebalo je da počne da se primenjuje u toku ove godine, ali po svoj prilici od toga nema ništa sve do početka naredne, ako se uzme u obzir da će u najboljem slučaju biti usvojen tek na jesen kada skupština ponovo počne sa radom, a zatim treba uračunati i period od tri meseca koliko će biti potrebno da stupi na snagu”, kaže Jovović, i dodaje da su ostale zemlje potpisnice već ratifikovale ovaj protokol.

U Skupštini Srbije “Akteru” je rečeno da je vlada ovaj predlog zakona o utvrđivanju dodatnog protokola usvojila 7. jula, i on je već narednog dana stigao u Skupštinu Srbije, ali nije bio uvršten na dnevni red sednice pre nego što su poslanici otišli na letnju pauzu. Iz istog razloga ni mi nismo uspeli da saznamo zbog čega o ovom predlogu još uvek nije raspravljano. U svakom slučaju, predlog će očigledno morati da sačeka septembar.

Pojedinačni interesi guše slobodnu trgovinu

Prema rečima Milana Prostrana iz PKS-a Komitet CEFTA-e konstantno preporučuje da se ukinu sve carine između potpisnica sporazuma, i to je trebalo da se desi početkom prošle godine, kao i da budu ukinuti svi prelevmani i kvote za izvoz i uvoz, ali su se države zakopale u bilateralne sporazume i sopstvene interese.
“Iako je sasvim prirodno da države štite svoju proizvodnju od konkurencije, treba umeti i mudro pregovarati o međusobnim ustupcima”, ističe i Prostran, i dodaje da je ipak i sama CEFTA trebalo da insistira na ukidanju bilateralnih sporazuma.

Prostran podseća i da Hrvatska iz svog ugla ima razloga da se štiti, jer joj 2013. godine predstoji prijem u članstvo Evropske unije, pa je već morala da se uskladi sa većinom proizvođačkih, trgovinskih i drugih propisa koji važe u Uniji. “To koriste i kao izgovor da neku robu ne uvoze iz Srbije, jer naša proizvodnja nije u skladu sa standardima EU. Kažu da od nas ne bi uvezli svinjsko meso, jer mi još uvek cepimo svinje protiv svinjske kuge”, kaže Prostran.
Kako je hrvatska strana dobro ispregovarala carinsku zaštitu sa Srbijom najbolje pokazuje primer šećerne repe, koju oni u velikim količinama uvoze od nas.

“Za repu su izdejstvovali da carina bude nula, jer im tako odgovara, zato što su mali proizvođači i moraju da uvoze”, objašnjava Prostran.
Razlog velikog uvoza je i računica da svoj šećer u većoj količini plasiraju u Evropskoj uniji kako bi ispunili i povećali kvote za izvoz. Iako za repu proizvođačima u Srbiji nude mnogo više nego što bi je platile u Hrvatskoj, jedine tri hrvatske šećerane svesno računaju s tim, jer će im velike kvote značiti kada Hrvatska uđe u Uniju. Nevolja je u tome što mi tako praktično ostajemo s neiskorišćenim kvotama za plasman šećera na evropsko tržište.

Ovo, uz ostale nedaće, ukazuje da bismo uskoro od trenutno velikog izvoznika šećera mogli da postanemo i uvoznici. Pitanje je koliko bi nam tada pomogla činjenica da, kada najzad ratifikujemo Protokol CEFTA sporazuma, šećer neće biti u potpunosti oslobođen carine u Hrvatskoj.
I duvan je, odnosno cigarete, podseća Kovačević, još jedan kamen spoticanja u razmeni, oko kojeg je prethodnih godina bilo mnogo trvenja između Srbije i Hrvatske.

“Primer lakšeg uvoza cigareta iz Hrvatske nego izvoza, iako mi imamo nekoliko velikih fabrika cigareta u Srbiji, još je jedan dokaz da je teže izvoziti iz Srbije, a lakše u nju uvoziti”, kaže Kovačević.

Hrvatska je na srpskom tržištu veliki izvoznik cigareta, a naši proizvođači tamo ne mogu da plasiraju svoje proizvode, jer Hrvatska na sve načine, suprotno CEFTA sporazumu, štiti svog monopolistu. Iako je iz “Tvornice duhana Rovinj” lane saopšteno da necarinske barijere za uvoz cigareta iz Srbije više ne postoje. Srpski ministar ekonomije Nebojša Ćirić nedavno je izjavio da činjenica da “Srbija iz Hrvatske uveze i do 200 miliona cigareta, a odavde tamo nije izvezena nijedna jedina, pokazuje da Hrvatska ipak postavlja prepreke za uvoz”.

Zato je, čini se, dobro da smo u težnjama da liberalizujemo trgovinsku razmenu sa Hrvatskom bar toliko “sačuvali glavu” da ne ukinemo potpuno carine na cigarete u trgovini sa Hrvatima, koje trenutno iznose 15 odsto, jer bi u tom slučaju svi veliki strani proizvođači cigareta u Srbiji mogli razmišljati o odlasku.

Stalni deficit razmene na srpskoj strani

Obrni-okreni proizvođači iz Srbije su u robnoj razmeni sa Hrvatskom na gubitku, što dokazuje i neumoljiva statistika koja beleži konstantan deficit na srpskoj strani. I umesto da požurimo sa ratifikacijom Protokola nebi li kakve-takve benefite pobrali od najzad dogovorene carinske liberalizacije, mi to stalno odlažemo. Dok se mi smislimo Hrvatska će ući u Evropsku uniju, a onda ćemo sa njom trgovati kao i sa ostalim zemljama Unije, a to znači – vrlo teško, i vrlo malo, jer nećemo ispunjavati stroge uslove tog tržišta. Još kada 2014. nastupi potpuna liberalizacija trgovanja Srbije sa EU, domaći proizvođači će se naći u “nebranom grožđu”.

Naime, Prelazni trgovinski sporazum sa Unijom trenutno Srbiji omogućava potpuno carinsko oslobađanje, odnosno povoljnije carine za nastup na tržištu EU, uz istovremenu carinsku protekciju sopstvenog tržišta. Međutim, prosečna stopa carinske zaštite od 23,3 odsto, koliko je iznosila na početku primene Prelaznog sporazuma, do 2014. će spasti na 3,2 odsto, čime će srpska privreda biti izložena snažnoj konkurenciji robe iz Evropske unije.
Hrvati koliko se raduju, toliko se i “boje” svog ulaska u EU, jer će to automatski značiti istupanje iz CEFTA sporazuma i kraj bescarinskoj trgovini sa zemljama regiona koje su od članstva u EU još daleko. Zato se već čuju očajnički apeli hrvatskih privrednika vladi u Zagrebu da sa komšijama što pre pokušaju bilateralnim ugovorima da zadrže neke benefite koje nudi CEFTA sporazum. Nas, sve to zajedno kao da nimalo ne dotiče. Nikako da shvatimo da nismo Eldorado i da je neophodno da se grčevito borimo za svaki kamion sa robom koji kreće put granica zemalja regiona i Evropske unije.

“Kad nagrne konkurencija”, kaže Milan Kovačević, “mali domaći proizvođači, koji su retko ili čak nikako izvozili, imaće samo dva izbora – da prodaju proizvodnju multinacionalnoj kompaniji, ili da počnu da izvoze, pa da i sami prerastu u multinacionalnu kompaniju. Trećeg nema, osim da propadnu.”

Ostale vestiArhiva