Srbija će u okrilju Evropske unije biti tek 2020. godine, to je jedan od zaključaka iz studije koja se bavi proučavanjem ekonomskih, industrijskih i korporativnih kretanja u narednih 15 godina, nazvane „Predviđanje 2020”, urađene na predlog uglednog britanskog poslovnog časopisa „Ekonomist”. Učestvovalo je 1.656 vodećih menadžera iz stotinu zemalja sveta.

U ovom svojevrsnom „trustu mozgova” kao predstavnik Srbije obreo se magistar Predrag Vraneš, bivši golman vaterpolo reprezentacije, a danas direktor uspešnog preduzeća „S&T Jugoslavija” sa stopostotnim stranim ulaganjem, ogranka vodeće istoimene informatičke kompanije u srednjoj i jugoistočnoj Evropi. Po ugledu na matičnu sa sedištem u austrijskoj prestonici i podružnicama u 19 zemalja (oko 700 zaposlenih i prihod veći od 355 miliona evra u 2005), čijim akcijama se trguje na Bečkoj berzi, domaća ispostava je lane sa oko 100 nameštenika premašila osam, a za ovu predviđa 12 miliona evra.

– Prema procenama iz studije, Srbija će postati članica EU do 2020. godine, sa Crnom Gorom, Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom i Turskom; Bugarska i Rumunija do 2008, a Hrvatska do 2010. Hteli mi to ili ne, globalizacija je neminovnost; sve zemlje u razvoju, pa i Srbija, imaju šansu da u toj preraspodeli, koja zabrinjava i razvijeni svet, dobiju svoj deo kolača – objašnjava on u razgovoru za „Politiku”.

Naš sagovornik je završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu, magistrirao računarske nauke na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu, provevši tamo neko vreme kao asistent i potom radeći u istraživačkom centru IBM-a „Tomas Votson”. Od samog osnivanja 1996. rukovodi S&T Jugoslavijom, a pre toga je isti položaj imao u preduzeću „Računarstvo“ u sastavu Instituta „Mihajlo Pupin“.

Kako ste se, uopšte, našli u „trustu mozgova” „Ekonomista”?

– Mislim da je izraz „trust mozgova” prejak. Ukratko, to je anketa u kojoj su učesnici zamoljeni da odgovore na tridesetak pitanja. Trećinu menadžera su činili glavni rukovodioci (CEO), a iznad polovine rukovodioci koji su među vodećima u svojoj kompaniji. Više od trećine tih kompanija ima godišnji prihod veći od milijardu dolara, a zastupljene su razne zemlje i različite industrijske grane.

Čini mi se da je glavni razlog zbog koga mi je ponuđeno da učestvujem u anketi uspešnost naše kompanije, izuzetan rast koji postižemo, regionalno prisustvo i činjenica da u Srbiji beležimo dobre rezultate. Izbor nekome može izgledati koliko razumljiv, toliko i nelogičan, jer sam po obrazovanju inženjer elektrotehnike, a već skoro dve decenije sam i u menadžmentu.

Neki od najvećih gurua u menadžmentu, kao što su Majkl Porter, Majkl Hemer ili Tom Piters, osnovno obrazovanje su stekli kao inženjeri. Poslovni lideri koji su veštinom rukovođenja svojim kompanijama, praktično, obeležili prošli vek i izuzetno uticali na unapređenje poslovnih procesa i menadžerske prakse, takođe su bili inženjeri. Da pomenem samo Alfreda Slona, tvorca „Dženeral motorsa”, ili Džeka Velša iz „Dženeral elektrika”. I sam osnivač nauke o menadžmentu, Frederik Tejlor, bio je inženjer.

U kojim područjima ste odgovarali na pitanja, pretpostavljamo u informaciono-telekomunikacionim tehnologijama?

– Pitanja su se, uglavnom, odnosila na očekivani razvoj kompanija u narednih 15 godina i na uticaj informacionih tehnologija u tim procesima, a tipična su: koji će glavni činioci uticati na produktivnost, kakve će se veštine zahtevati od zaposlenih, u kojim oblastima će biti najviše koristi od ulaganja u informacione tehnologije, šta će predstavljati glavni izvor konkurentskih prednosti itd.

Jedno od posebno zanimljivih ticalo se budućnosti Evropske unije: samo sedam odsto ispitanika je izjavilo da ona neće postojati za 15 godina, a 58 posto da će biti čvršće integrisana nego danas. Zaključak je da postoji evroskepticizam, ali preovlađuje mišljenje da će zajednica sa više od 30 država opstati i posle 2020. Čak 71 odsto učesnika smatra da će kvalitet menadžmenta biti od presudnog značaja za dalji uspešan razvoj kompanija, a od informacionih tehnologija se očekuje da će glavnu ulogu imati, pre svega, u poboljšanju uslova na onim radnim mestima koja zahtevaju visok nivo znanja i veština i izraženu sposobnost komuniciranja.

Kakve novine one donose?

– Dalji razvoj IT-ija, u tehnološko-tehničkom smislu, biće verovatno usporen. Veći učinak se očekuje u unapređenja poslovnih procesa i rešavanju sve složenijih zahteva koje nameću novo doba i nova tehnološka revolucija, zasnovani na visokoj konkurentnosti i ekonomiji znanja. Deo procesa pod uticajem globalnih trendova i primenom IT-ija će se automatizovati, ostavljajući zaposlenima dovoljno prostora da se posvete rešavanju kreativnih izazova koje je teško zameniti tehnološkim rešenjima i inovacijama.

Ne samo da radimo globalno, već se to odvija trenutno. Uspostavljaju se zajednice i odnosi među ljudima na nov način, od traženja zaposlenja do traženja bračnog partnera (12 odsto od ukupnog broja novovenčanih u Americi prošle godine je to uradilo elektronskim putem). Preko dve milijarde ljudi koristi mobilne telefone, godišnje se pošalje oko devet hiljada milijardi elektronskih poruka, a dnevno samo na „Guglu” se obavi milijardu pretraživanja, od čega više od polovine na jeziku koji nije engleski.

Prvi put u istoriji, geografski položaj nije glavni razlog ograničenja socijalnog i ekonomskog udruživanja. Iako smo tek u ranim godinama nove tehnološke revolucije, mogućnost komuniciranja, pristupa informacijama i tehnološka povezanost već su promenile naš život i i rad.

Opišite, u kratkim crtama, ekonomsko-tehnološke trendove u svetu.

– Očekuje se preraspodela ekonomske moći. Tržišta u razvoju, posebno Kina i Indija, trebalo bi da imaju veći udeo u svetskoj ekonomiji. Priraštaj stanovništva i veličina pojedinih ekonomija znatno će uticati na ekonomska kretanja, organizaciju kompanija i pristup korisnicima. Povoljan demografski priraštaj pomoći će Americi da održi visoku konkurentnost, Indiji, Kini i, na primer, Brazilu da znatno napreduju, a porast broja žitelja u poodmaklim godinama u Evropi uticaće na njeno relativno zaostajanje.

Starenje stanovništva bez presedana u istoriji – i u razvijenim zemljama Zapada (izuzetak SAD) i u zemljama u razvoju – predstavljaće jedan od glavnih izazova u javnoj potrošnji. Industrija će se više okrenuti ka proizvodima i uslugama namenjenim starijima.

Integracija će omogućiti kompanijama da svet posmatraju kao mesto za snabdevanje radnom snagom i materijalima. Poslovi će biti prebačeni tamo gde će se najlakše obavljati, a glavna podela biće na one koji se jednostavno mogu izmestiti na daljinu i one koji ne mogu, bez obzira na to koliko su složeni i stručnosti zahtevaju. Pored izmeštanja proizvodnje i usluga u zemlje s nižim nadnicama, očekuje se veća seoba radne snage i talenata. Pomeranje ka industrijama zasnovanim na intenzivnoj primeni znanja pojačaće potrebu za visokoobrazovanim i dobro obučenim stručnjacima. Preko 30 miliona visokoobrazovanih mladih profesionalaca iz zemalja u razvoju predstavljaće dvostruko veću moć u poređenju s visokorazvijenim. Najveći izazov za menadžere u sledećih 15 godina biće povećanje produktivnosti tih „radnika znanja”.

Može li svetska ekonomija zadržati stalan rast i čemu to da zahvali?

– Očekuje se da će svetska ekonomija 2020. biti za oko dve trećine veća nego što je sada. Ukupan bruto društveni proizvod (GDP) nastaviće da raste po stopi od 3,5 odsto godišnje, kao u proteklih 25 godina. Stabilnost porasta zavisiće od nekoliko važnih činilaca: globalizacije, demografskih kretanja, političke situacije i promena u samim preduzećima, nastalim usled umanjenog značaja tehničkih znanja. Dalji tok globalizacije biće od posebnog značaja za svetski ekonomski rast. Od nekoliko mogućih kao najverovatniji ishod očekuje se nastavak kontrolisane globalizacije – postepeno i uz manja ograničenja. Strah od azijskih zemalja, posebno u Evropi, mogao bi da dovede do protekcionističkih mera i usporenja procesa. Doduše, kao malo verovatan ali moguć scenario, razmatra se potpuni krah globalnih integracionih tokova, što bi imalo izrazito nepovoljne ekonomske posledice za sve, a najteža je opadanje ukupnog rasta. Ovo bi najviše pogodilo tržišta u razvoju, posebno siromašna.

Dalji tok će u mnogome zavisiti i od politike Amerike. Scenario neograničene globalizacije je, suprotno uvreženom mišljenju, znatno nepovoljniji za SAD nego za Evropu i Aziju, koje bi je, u slučaju da se on ostvari, dostigle i prestigle po ekonomskoj moći do 2020. Upravo zbog činjenice da se globalizacija povezuje, isključivo, sa interesima Amerike, a manje sa sve brojnijim i uticajnijim globalnim korporacijama, ova pojava se naziva globalizacijski paradoks.

Koje su najveće prepreke na putu ostvarenja takvog porasta?

– Smatra se da je prvo zlatno doba globalizacije od 1870. do 1914. bilo obeleženo visokim nivoom međunarodne razmene dobara, kapitala i radne snage. Prvi svetski rat je zaustavio sve ovo, tako da su već do 1940. skoro sve zemlje uvele brojna ograničenja na trgovinu, migraciju i investiranje. Neki istoričari uočavaju velike sličnosti između ovog perioda i današnji prilika u svetu. Na primer, ponovo postoji jedna ekonomski, vojno i politički dominantna država (1880. je to bila Britanija, a sada Amerika). Zato se strahuje da bi se proces integracija ponovo ne zaustavi. Ukupan rast opao bi na svega 1,3 naspram predviđenih 3,5 posto, što predstavlja veliku razliku – prognozirani rast Evropske unije!

Kakva sudbina očekuje Srbiju? Koliko će napredovati i hoće li se naći u okrilju EU?

– Pored lošeg utiska stvorenog prilikom raspada Jugoslavije, nažalost postoje i drugi bitni istorijski momenti koji su u kontinuitetu, kod manjeg ali uticajnog dela javnosti na Zapadu, doprineli stvaranju nepovoljne slike o Srbiji, uključujući nategnute i pojednostavljene konstatacije da smo neposrednim izazivanjem Prvog svetskog rata, navodno, zaustavili prvi veliki talas integracionih procesa. Posle ovoga, postavlja se pitanje da li nas Evropa, pre svega glavne članice i osnivači, zaista žele pod svojim okriljem. S druge strane, imajući ovakvo istorijsko iskustvo i suočavajući se sa nemogućnošću izbora tokom trajanja gotovo jednog prosečnog ljudskog veka, donekle je razumljiv evroskepticizam kod znatnog dela naših građana.

Zbog neminovnosti regionalnih integracionih procesa i činjenice da je pripadnost važnim političko-ekonomskim celinama garant stabilnog i predvidivog razvoja zemlje kao što je Srbija (što ovo istraživanje potvrđuje), jasno je da je najkraći mogući put do Evropske unije za nas najbolje, ili preciznije, najmanje loše rešenje.

Ostale vestiArhiva