– Koristeći poslednje dane pred primirje da utvrdi strateške pozicije i eventualno zada odlučujući udarac Hezbolahu, Izrael je danas pojačao ofanzivu na jugu Libana samo nekoliko časova pošto je Savet bezbednosti UN prihvatio rezoluciju koja poziva na „potpuni prekid neprijateljstava”.

Alvaro de Soto, specijalni izaslanik UN za Bliski istok, očekuje da ofanziva neće trajati duže od 48 sati i da će prva pojačanja mirovnim snagama UN na jugu Libana početi da se raspoređuju već za desetak dana.

U međuvremenu, izraelske kolone, ojačane u ljudstvu i tenkovima, napreduju prema reci Litani, nekih 30 kilometara u dubini libanske teritorije.

U obnovljenim bombardovanjima iz vazduha jutros je pet osoba poginulo na jugu Tira čiji gradonačelnik upozorava da će preostalo stanovništvo sutra potpuno ostati bez hrane. Drugi put od početka neprijateljstava pre mesec dana gađan je i grad Sidon gde je uništena elektrana. Na meti su bili i ciljevi na severu Libana. „Proširujemo područja borbenih dejstava do reke Litani i do oblasti sa kojih (hezbolasi) ispaljuju rakete na Izrael kako bi smanjili i eventualno zaustavili ove napade”, izjavio je jedan od komandanata izraelskog severnog fronta general Alon Fridman.

Noćas je pogođen i konvoj od blizu hiljadu vozila koji je civilne izbeglice prebacivao iz okupiranog južnog grada Mardžojuna ka severu. Poginulo je najmanje sedam osoba. U Jerusalimu najavljuju istragu o incidentu koji će pojačati kritike jer su izraelske vojne vlasti bile upoznate sa itinererom konvoja pod zaštitom UN.

Pojačane diplomatske inicijative

Diplomatija se zahuktala pokušavajući da pretekne produžene sukobe. Mimo dogovora u Njujorku, Havijer Solana danas je ovde razgovarao sa libanskim premijerom Fuadom Siniorom, a u Bejrut se iznenadno vratio američki bliskoistočni emisar Dejvid Velč.

Koliko su ovo ozbiljni signali kraja sukoba otvorenog 12. jula, kada su hezbolasi upali u Izrael, ubili osmoricu i oteli dvojicu vojnika, a i danas salvama „kaćuša” zasuli sever Izraela?

Rezolucija 1701 predviđa da hezbolasi prekinu napade na Izrael, dok se od Izraela očekuje da okonča „ofanzivne vojne operacije” na libanskoj teritoriji. Na jug Libana uputilo bi se oko 15.000 vojnika UN koji bi ojačali postojeći kontingent „plavih šlemova”. Očekuje se da najveći doprinos bude Francuske, bivšeg kolonijalnog vladara Libana. Snagama UN bi se pridružilo još toliko pripadnika libanske armije. Rezolucija je „pozitivno primljena” u Izraelu. Zamenik izraelskog premijera Ehuda Olmerta pozdravio je danas dokument UN rečima da diplomatskog sporazuma ne bi bilo bez izraelskog vojnog pritiska. „U UN smo ostvarili sve što smo mogli”, rekao je Šimon Peres uoči sutrašnje sednice kabineta na kojoj se očekuje prihvatanje dokumenta UN.

Posle prve rezolucije potpuno neprihvatljive Arapima, Libancima i hezbolasima, ova je tako skrojena da ne može da bude odbijena. Vlada u Bejrutu je od početka sukoba tražila trenutnu obustavu vatre i saglasna je sa odredbom oko faznog povlačenja izraelskih snaga. Iako još nema zvaničnog stava Hezbolaha, prva reagovanja su povoljna.

Žozef Sarkis, ministar turizma, potvrdio je „Politici” u telefonskom razgovoru da očekuje da vlada prihvati rezoluciju UN posle konsultacija sa hezbolasima u kojima posreduje predsednik libanskog parlamenta, šiitski političar Nabih Beri. „Nadam se najboljem i ne krijem optimizam”, kaže Sarkis. „Mislim da će i hezbolasi prihvatiti dogovor”.

Dok izraelski političari mogu da budu zadovoljni zahtevom UN da oko 5.000 šiitskih gerilaca napusti libanski jug, vojni planeri nemaju mnogo izbora nego da pojačaju kopnene akcije.

Izrael je 1967. uspeo da za šest dana slomi armije tri arapske države, dok ni posle mesec dana borbi sa hezbolasima nije ostvario nijedan od proklamovanih ciljeva iscrpljujuće i skupe invazije. Armija je tokom mesec dana borbi delovala neubedljivo, ne uspevajući da spreči raketne baraže koji svakodnevno odnose žrtve.

Koliko god hezbolasi bili odlučni, Izrael mora da dobije rat po svaku cenu uprkos pretnji lidera šiitske milicije, šeika Hasana Nasralaha, da će od juga Libana napraviti „groblje” izraelskih trupa.

Neizvesnosti su takve da bilo koja akcija može rat na jugu da produži unedogled i potpuno potisne diplomatske inicijative. Pitanje je i da li će, i kada, Izrael moći da se izvuče kada ovlada pojasom južno od reke Litani? Da li će ponovo morati da okupira teritoriju sa koje se povukao pre šest godina?

Svaki produženi ostanak pružio bi hezbolasima priliku da odustanu od podrške planu raspoređivanja snaga UN i regularne libanske armije – za šta su, tvrdi se, dobili saglasnost Irana. Ili bi, što je još gore, došlo do međusobnih sukoba i povratka duhova građanskog rata.

U nezvaničnim reagovanjima ovde se ne krije strah da bi prebacivanje Hezbolaha i raseljavanje šiita lako moglo da poremeti konstantno osetljive konfesionalne i etničke balanse zemlje. „Izrael šiite potiskuje sa juga – prema nama”, kaže mi Farid Kanaze, uticajni bejrutski biznismen iz hrišćanske zajednice. „Izraelci nas guraju u građanski rat”.

Ova zemlja enigmatskog postojanja je u svojoj modernoj istoriji bila kao Janus. U periodima relativne stabilnosti i prosperiteta pokazivala je lice bliskoistočne Švajcarske. U teškim vremenima sukoba pisci čitulja otpisivali su je kao veštačku tvorevinu. Svodili je na ružnu metaforu grotesknog.

Na to me podsetio ulazak u Liban. Ono što je doskora od Damaska dovde bio put od nekih dva sata, sada je – posle izraelskog uništavanja mostova na glavnom autoputu – osmočasovna odiseja koja vodi do Tripolija, na severu Libana, pa niz obalu Mediterana do Bejruta.

Tek kasnije, po dolasku u Bejrut, saznao sam da je u blizini granice sa Sirijom, nedaleko od puta kojim sam išao, 11 Libanaca poginulo tokom napada na pograničnu postaju u oblasti Akar, a da je noćas gađan izbeglički konvoj u dolini Beka.

Humanitarna katastrofa

Na graničnom prelazu Arida, jedinom otvorenom prema Siriji, zgrade, prašina i vrućina podsećaju na Gazu. Iz pravca Bejruta stižu nove izbeglice koje, poput milion ljudi do sada, traže spas. Gužvi doprinose i mnogočlane porodice iz Zaliva koje su nameravale da u Libanu provedu odmor.

Ka Bejrutu idu sasvim retki. Novinari i humanitarci koji su džipovima stigli iz Jordana. Adel, moj vozač, iskupljuje se za brzu vožnju koja mi je kidala živce i preko veze završava pogranične formalnosti.

Izraelci ovde nisu bombardovali, ali put izgleda kao da jesu. Libanska armija je, tu i tamo, postavila kontrolne punktove. Kod Tripolija se susrećemo sa kolonom od 16 izbegličkih autobusa. Odatle ka Bejrutu dva puta napuštamo glavni drum jer su bombe raznele mostove.

Rušenje sličnog mosta na reci Litani potpuno je odseklo jug Libana gde je blizu stotinu hiljada ljudi u zamci humanitarne katastrofe jer pomoć ne može da bude dopremljena.

Sve je sumorno prazno. Na plažama Džunije, mondenskog letovališta nešto severnije od Bejruta, nema kupača. Što zbog straha, što zbog drastične nestašice goriva, što zbog naftne mrlje koja se sa juga širi posle izraelskog napada na skladišta o izlivanja blizu 15.000 tona nafte u Mediteran.

U Bejrutu, prvi je utisak, nema potrebe da očajnički tražite pešačke prelaze ili zastoj u krdima automobila koja su se doskora valjala ulicama. Razredili su se taksisti koji su neprestano svirali tragajući za mušterijama. Zbog restrikcija struje grad je zamračen. Lokali zatvoreni. Mnogo toga podseća na tegobna stara vremena građanskog rata.
Groteskno deluju ranije plaćeni oglasi po Internetu koji strance pozivaju da u Libanu provedu leto. Utihnuli su seksi glasovi američkih Libanki koje su po raznim TV reklamirale noćne klubove i njihove disk-džokeje, libanska vina, plaže, planine i kosmopolitski glavni grad. Čitav Liban je utihnuo čekajući šta će biti.

Ostale vestiArhiva