Tu je pred očima, ne dešava se nekom drugom, već nama. Građani Srbije su žrtve trgovine ljudima zbog seksualne i radne eksploatacije. Njihove duše robuju vlasniku, a tela imaju cenu koja, kao i kod svake druge robe na tržištu, zavisi od odnosa ponude i potražnje.

Da su naše devojke sve više u opasnosti od ove vrste organizovanog kriminala, govori podatak da je od ukupno 33 žrtve trgovine ljudima u prvoj polovini ove godine u Srbiji identifikovano čak 25 naših državljanki.

– Pre šest godina u našoj zemlji je bilo više od 2.000 stranih državljanki koje su se bavile konobarisanjem, striptizom i drugim rizičnim poslovima iza kojih se krije trgovina ljudima. Sada je njihov broj sveden na oko trideset, dok je broj domaćih žrtava povećan. Tako u 2002. i 2003. godini nismo kao žrtvu identifikovali nijednu našu državljanku, dok ih je već naredne godine bilo 16, prošle godine 23, a samo u prvih šest meseci ove godine 25 – kaže za „Politiku” pukovnik Dušan Zlokas, nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima i načelnik Uprave pogranične policije MUP-a Srbije.

Naš sagovornik tvrdi da se ovim vidom kriminala bave sve mafije na svetu jer to donosi mnogo para. Mali rizik, a veliki profit je opredeljujući motiv.

– Posle bavljenja drugim kriminalnim radnjama visokog rizika, kao što su trgovina drogom ili oružjem, kriminalci se prebacuju na trgovinu ljudima. Oni se lako se povezuju, dobro su organizovani. Imaju nova tehnička sredstva veze i brza vozila. Unutar jedne velike grupe rade male „ćelije”. To su grupe koje regrutuju potencijalne žrtve, zatim one koje pribavljaju falsifikovana dokumenta ili omogućavaju ilegalan ulazak u određenu zemlju i one grupe koje ih primaju u zemlji destinacije – objašnjava Zlokas.

Uobičajena „cena čoveka” se kreće se od 300 do 500 evra, zatim od 1.500 do 2.000, pa čak i do 5.000 evra. Žrtve brzo menjaju vlasnike, po šest, sedam njih. Jer, ukoliko su previše dugo na jednom mestu predstavljaju potencijalnu opasnost modernog robovlasnika. Recimo, devojka iz Moldavije radi u restoranu kao konobarica, a zapravo je primorana da se bavi pružanjem seksualnih usluga. To se posle određenog vremena pročuje i njen vlasnik jednostavno je proda dalje.

Možda najviše novca kriminalci izvlače iz seksualne eksploatacije. Pukovnik Zlokas kaže da jedna devojka mesečno vlasniku donosi zaradu od 10.000 do 15.000 evra, a jedan manji bordel, od pet šest njih (na Kosovu ih ima dosta), može da donose profit od 100.000 do 150.000evra.

Kako objašnjava Zlokas, karakteristično je da žrtve ćute, one su uplašene, ponižene i prostorno zatvorene, pa nisu ni u mogućnosti da nekome kažu za problem u kojem se nalaze. Zbog toga je jedan od najtežih zadataka policije da dođe do žrtava i da ih identifikuje.

– Devojke su, između ostalog, zastrašene i time da će im porodica saznati čime su se bavile, strankinje se boje da će biti deportovane i da će nadležni organi i porodica u njihovoj zemlji biti obavešteni šta su radile. Policija i drugi državni organi ulažu velike napore da dođu do žrtve – kaže Zlokas.

Kada je reč o muškarcima žrtvama trgovine, oni se uglavnom radno eksploatišu, a dovode se po istom principu kao i žene – pričama o dobrom poslu i zaradi. Njihove krajnje destinacije su Grčka, Italija, Crna Gora.

– Muškarci završavaju radeći teške fizičke poslove i to na crno po 12 do 14 časova dnevno, bez hrane i nadnica. Vlasnik im oduzima dokumenta, stanuju u nehumanim uslovima, žive u beznađu i ne znaju kome da se obrate za pomoć – objašnjava pukovnik Zlokas.

Deca se, kao žrtve trgovine ljudima, iz drugih država dovode da bi prosjačila uz isti princip vrbovanja kao i odrasli. Zanimljivo je da „trafikanti” razvijaju nove tehnike i metode rada, ali policija im parira.

– Policija je dobro organizovana, odlično sarađujemo sa zemljama u regionu. Upotrebljavamo nove metode i tehniku na suzbijanju kako ilegalnih migracija, tako i trgovine ljudima. Ipak u radu policije na otkrivanju ove vrste kriminala postoje problemi. To su prikrivenost, tajnost i teškoće kod dokazivanja jer su to najčešće verbalni dokazi, a jako malo žrtava želi da bude svedok. Zbog toga se oslanjamo na nove istražne tehnike i dokaze. Tako, između ostalog, kao jedan od dokaza koristimo nalaz lekara specijaliste koji tačno definiše povrede na žrtvi – otkriva Zlokas.

Klasična policijska metoda rada, racija, u novim uslovima se pokazala kao neefikasna. Naš sagovornik to objašnjava time da se trgovina ljudima obavlja pod većim stepenom tajnosti, zbog čega i policija mora da radi po nekim „skrivenim” operativnim metodama.

– Žrtve su pre mučene, vezivane lancima, lisicama, izgladnjivane, drogirane, silovane. Budući da smo takve slučajeve otkrivali uspešno, sada „trafikanti” žrtvama ustupaju jedan deo zarade, što im omogućava bolju ishranu i na taj način dolazi do situacije iz koje se devojke teško odluče da izađu. Recimo, u Makedoniji imamo primer pet žrtava koje su bile vrbovane i zatočene u stanu, ali su mogle da se šetaju jednim kvartom. Iz straha, šest meseci se nisu usudile da od bilo koga traže pomoć – kaže Zlokas.
Da je trgovina ljudima začarani krug iz kojeg je teško izaći govori podatak da čak 50 odsto devojaka koje se vrate kući ponovo postaju karike ovog ropskog lanca.

Ostale vestiArhiva