Zahtevom da se pokrene istraga protiv šefa pisarnice Skupštine Srbije Zorice Šimić „zbog krivičnog dela falsifikovanja službene isprave” pri oduzimanju mandata bivšim poslanicima G17 plus Vesni Lalić i Sovraniju Čonjagiću, Prvo opštinsko tužilaštvo u Beogradu na najboljem je putu da još jednom potvrdi odavno uvreženi stereotip o srpskom pravosuđu – da uvek odgovaraju samo „sitne ribe”, dok najvažniji „igrači” ostanu izvan domašaja „duge ruke zakona”.

Čonjagiću i Lalićevoj je, posle njihove odluke da ne glasaju za budžet, Administrativni odbor oduzeo mandate krajem novembra 2005. godine, posle čega su oni podneli krivičnu prijavu protiv tri osobe – predsednika Skupštine Srbije i njihovog stranačkog kolege Predraga Markovića, zamenika predsednika Administrativnog odbora Petra Cvetkovića iz Demokratske stranke Srbije i Šimićeve.

Marković i Cvetković, međutim, za sada nisu zanimljivi tužilaštvu. Iz toga bi se mogao izvući zaključak da je jedna službenica u Skupštini na svoju ruku odlučila da se poigra dokumentima i zavede ih po drugačijem redosledu od onog po kojem su predati u pisarnicu, što je omogućilo oduzimanje mandata Čonjagiću i Lalićevoj.

Zašto bi ona to činila? Zato što joj je neobično bilo stalo da se usvoji budžet? Ili zato što je nekom drugom bilo bitno da se usvoji budžet, pa je uticao na Šimićevu da falsifikuje redosled pristiglih akata? U zahtevu tužilaštva za sprovođenje predistražnih radnji navodi se i sumnja da je Šimićeva na to delo „podstrekavana od strane N. N. lica”, ali ako je tačna ona narodna da „riba smrdi od glave”, zašto onda tužilaštvo počinje istragu od repa?

Upravo činjenica da je od toliko osoba protiv kojih je podneta krivična prijava, tužilaštvo podnelo zahtev za sprovođenje istrage samo protiv one sa najnižom funkcijom, već baca senku na taj slučaj i, kao i u mnogim drugim nerešenim aferama, otvara pitanje koje se u Srbiji ponavlja kao mantra – šta je s nalogodavcima? Hoće li ostati „N. N. lica”?

Slična pitanja ovih dana postavio je skoro, prema pisanju „Večernjih novosti”, i Jovo Đogo, jedan od optuženih za pomaganje u bekstvu haškog optuženika Ratka Mladića. U svom prigovoru na optužnicu, Đogo je, kako navodi ovaj list, između ostalog, podsetio na izveštaj Vojnobezbednosne agencije prema kome se Mladić do 1. juna 2002. godine skrivao u vojnim objektima i postavio logično pitanje kako je neko ko je optužen i protiv koga je raspisana poternica mogao da se krije u vojnim objektima. Đogo pita i da li je istraga utvrdila i na čiji je zahtev, molbu ili naređenje Mladić napustio te vojne objekte?

„Politika” je već u više navrata pisala, pozivajući se na izvore iz bezbednosnih struktura, da je po stupanju na snagu Zakona o saradnji s Haškim tribunalom, aprila 2002. godine, tadašnji načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković poslao dvojicu generala da Mladiću nalože da napusti vojni objekat u kome je bio.

Niko se od ljudi koji vode istragu nije oglasio tim povodom. Ni da demantuje, ali ni da, ako je to tačno, objasni da li je neko pitao Pavkovića zašto haški optuženik nije tada uhapšen, već mu je samo naloženo da napusti vojni objekat. I ako je tako bilo, da li je to Pavković odlučio na svoju ruku ili mu je neka viša instanca naložila da tako postupi? U to vreme, to je mogao da mu naredi samo Vrhovni savet odbrane na čijem je čelu bio predsednik SRJ Vojislav Koštunica, koji je sada premijer Srbije.

I da li je Đogo sam ušao u vojni objekat i odatle izveo Mladića? Ko ga je pustio u kasarnu? Ko je odobrio onima koji su ga pustili u kasarnu da to učine? Ko je sve znao za tu akciju, a nije reagovao? Mediji u Srbiji već su preneli da su Amerikanci tražili da se ispita uloga bivšeg šefa vojne službe bezbednosti Aca Tomića i bivšeg načelnika Generalštaba VJ Branka Krge u skrivanju Mladića, ali nema zvanične potvrde da je to i učinjeno.

„Politika” je pisala i da je Mladića sa Đogom iz kasarne izveo izvesni pukovnik vojne službe bezbednosti i da je pravosudnim organima poznat njegov identitet, ali u tužilaštvu nisu želeli da govore o tome. Možda i zato što bi pukovnik mogao da pomene nekog generala, a general nekog predsednika ili ministra. I eto problema.

Jer, ko u Srbiji, od uvođenja višestranačja, može da se seti i jednog primera da su pravosudni organi pokrenuli istragu i protiv nekog od najviših državnih zvaničnika dok je još na funkciji, a da to nije bio rezultat političkog obračuna, već postupanja po službenoj dužnosti.

I dokle god takve pojave budu imale karakter presedana, biće teško govoriti o Srbiji kao pravnoj državi i o nezavisnom pravosuđu. Činjenica da državni funkcioneri uvek mogu da se pozovu na imunitet, ne može da bude izgovor da niko i ne pokuša da ih dovede u poziciju da se koriste tom privilegijom.

Ostale vestiArhiva