Koliko teško, u proseku, živimo ništa tako dobro ne pokazuje kao šetnja među rafovima u supermarketu. Nema artikla koji u poslednjih 12 meseci nije dobio novu i to višu cenu, pa za prosečnu platu, koja prema podacima Ministarstva poljoprivrede i trgovine iznosi 39.322 dinara, sve manje stvari može da se kupi.

„Politikino” istraživanje pokazuje da, uzimajući u obzir statistiku i prosečne cene u trgovinama, prosečan Srbin mesec dana radi samo za 63 kilograma junećeg buta. Ili za svega 40 kilograma čajne kobasice. Koverta teška jedva oko 390 evra „teži” koliko i 43 kilograma kafe ili 40 kilograma mlečne čokolade. A u glavi bi se zavrtelo svakom radniku kada bi znao da njegov mesečni rad vredi koliko i dva litra luksuznog uvoznog konjaka.

Situacija je utoliko lošija što mnogi u Srbiji zarađuju znatno manje od republičkog proseka. Ali, statistika je neumoljiva – jedni jedu meso, a drugi kupus. U proseku svi u tanjiru imamo sarmu. To, zapravo, i ne bi bilo tako loše, jer i sarmom bi mnogi bili zadovoljni, ali i „zlatni” prosek od 390 evra za većinu je nedostižan.

Nije, međutim, sve u želji da se frižider napuni hranom, mada je i to za mnoge nemoguće. Ko bi da kupi frižider, morao bi za ovaj najmanji i najjevtiniji uređaj da izdvoji trećinu zarade. Za televizor (i to onaj običan, a ne „tanak”) prosečan Srbin radi više od šest dana, za mašinu za pranje veša 14 dana, a za novu „škodu fabiju” dve godine, četiri meseca i 13 dana, pokazuju podaci Ministarstva poljoprivrede i trgovine. I to, naravno, pod uslovom da se ni jedan jedini dinar od plate ne potroši ni za šta drugo.

Sa druge strane, Institut nemačke privrede u Kelnu saopštio je da Nemac jednostavni televizor u boji zaradi za svega dan i po rada. Podsećanja radi, nama je potrebno šest. Dok mi pola meseca dirinčimo za veš mašinu, Nemac je zaradi za nešto više od dan – za samo 32 časa! Za jednu bocu svog nacionalnog pića, piva, Nemac radi tri minuta, a mi petnaestak. I to ukoliko biramo opciju u flaši. Za limenku ćemo morati da doradimo barem još pet minuta.

– Dodajmo tu i da nam je za stan potrebno 40 godina. To je tek poražavajući podatak. A najveći problem je to što je došlo do potpunog gubljenja nade. Nada je vraćena 2000. godine, a sada smo opet na starom i osećamo se kao podstanari u sopstvenoj kući. Jedan od razloga za to je i ova porazna statistika. Umesto uzlazne linije i zarada koje bi nam obezbedile nadogradnju, poput odlaska u restoran, bioskop ili na letovanje, građani Srbije se bore samo za goli opstanak – kaže Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, ukazujući na to da je realan život još teži od statistike.

– Više od 600.000 ljudi u Srbiji neredovno prima zarade. Oni su daleko od proseka i o kupovini bele tehnike ne mogu ni da razmišljaju. Zbog toga je krajnje vreme da se u našoj zemlji sa visokih političkih tema, koje građane zapravo više uopšte i ne zanimaju, pređe na realan život i rešavanje životnih problema. To više nije ni zahtev, nego vapaj radnika u Srbiji – ističe Savićeva.

Takva statistika se, naravno, odnosi na one srećnike koji ne otplaćuju kredit, nisu podstanari ili nemaju druge velike mesečne izdatke. Oni drugi, koji su zaduženi i nemaju svoj krov nad glavom, svaki mesec prežive uz samo njima znane finansijske vratolomije. Zaduživanje je najčešće i jedini način da se „zakrpi” razlika između plate, korpe i da se pregura do prvog u mesecu. Troškovi su srezani koliko je to bilo moguće. Trgovci nove promene u navikama potrošača kao da ne uviđaju. Zbog toga je za mnoge jedino rešenje ispisivanje čekova kao pre petnaestak godina, ali sve je manje i onih koji mogu da ih dobiju od banke.

A na pitanje kada bi kupcima u Srbija moglo da svane, niko se ne usuđuje da odgovori. Ipak, u potrošačkim organizacijama objašnjavaju koji su minimalni uslovi za boljitak.

– Prosečna plata je manja od 40.000 dinara, a korpa vredi više od 55.000 dinara. Kada zarada bude bila dovoljna za ovu životnu statistiku, ali i za troškove obrazovanja i za kulturu, tada ćemo moći da kažemo da je iz ugla prosečnog građanina kriza prošla i da dolaze svetliji dani za kupce – kaže Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije.

To što statistika ne evidentira drastično uvećanje maloprodajnih cena, koje su u protekle dve, tri godine srozale standard, njega ne čudi.

– Prema našim podacima, maloprodajne cene su, u proseku, barem 60 odsto veće nego pre krize. A zvanična statistika to ne uviđa, jer prati cene preko 500 artikala, čak i guma i eksera, pa mirovanje cena neprehrambenih proizvoda umanjuje poskupljenja hrane. Ukoliko bismo poredili cene dvadesetak osnovnih namirnica, koje svi moramo da kupujemo, rezultati bi bili poražavajući, jer je samo poslednji talas poskupljenja doveo do uvećanja njihovih cena za više od 25 odsto – zaključuje Papović.

Ostale vestiArhiva