Prva je sadržana u tvrdnji da se smanjenjem carina neminovno domaća privreda izlaže većoj stranoj konkurenciji, što će dovesti do smanjenja domaće proizvodnje. Zemlja, međutim, ne može biti nekonkurentna u svemu, kao što ne može ni biti konkurentna u svemu.
Postoji zakon relativnih prednosti, što znači da će eventualni gubitak na jednoj proizvodnji biti nadoknađen dobitkom na drugoj. Carinama se obično štite nekonkurentni za račun konkurentnih.
Druga je greška što se misli da se ne gubi samo na proizvodnji, nego i na fiskalnim prihodima: manje carine, manji prihodi od carina. Gubi se iz vida da je kurs dinara fleksibilan ili bi bar trebalo da bude. Smanjenje prosečne carinske stope je isto kao i odgovarajuća depresijacija kursa.
Usled čega se ne samo ne gubi konkurentnost, već se i ne smanjuju poreski prihodi, mada ne nužno oni koji se prikupljaju od carina.
Štaviše, zagovornici oslanjanja na carinske prihode bi trebalo da podstiču uvoz što je više moguće kako bi prihodi od carina bili veći.
Treća je greška u tome što kritičari često ostavljaju utisak kao da se carine strani proizvođači, a ne domaći potrošači. Međutim, više carine, kao i svaki drugi fiskalni namet, plaćaju se iz dohotka, dakle iz plata i profita, domaćih poreskih obveznika. Kao što ti isti poreski obveznici subvencionišu izvoznike koji su oslobođeni plaćanja poreza na dodatu vrednost. Tako da vlasti mogu, ako žele, da pad carinskih prihoda nadoknade drugim porezima.
Dakle, smanjenje carina nije nikakav trošak, dok slobodna trgovina podstiče konkurentne.

Ostale vestiArhiva