S prethodnom krizom, s jeseni 2008, pojedini čelnici ondašnje ekonomske vlasti gotovo da su se sprdali, očekujući da ćemo od nje čak i profitirati dok drugi budu grcali u njenom vrtlogu. Otrežnjenje je došlo vrlo brzo. Stao je dotok jevtinih kredita, investitori su se povukli, kurs je skočio, pala kupovna moć, stotine hiljada radnika ostalo bez posla, probudila se inflacija...

Sada nam, uz gordo posrtanje evra i iznuđeno traženje rešenja za raslojenu evropsku porodicu zemalja, preti novi talas krize. Možda i teži od prvog, jer iznurenu privredu i osiromašene građane iščekuju nova iskušenja. Ali, gle čuda.

Premijer Mirko Cvetković pre neki dan, u jednoj od njemu svojstvenih bensedin poruka, izjavi da smo „za razliku od prethodne krize, kada smo razmišljali da li će je biti ili ne kod nas, sada svesni svih opasnosti i država se pripremila za nadolazeću krizu”. Da ne živimo u ovoj zemlji i da ne pratimo svakodnevno šta se dešava na njenoj ekonomskoj, pa i političkoj sceni, premijeru Cvetkoviću bi se, možda, moglo i poverovati – na reč. Demantuju ga, nažalost, činjenice.

Predlog budžeta za 2012. tek je komadić nikada sklopljenog mozaika ekonomske politike zemlje kojoj je neophodan razvoj, više radnih mesta i rast standarda. Umesto toga dobismo dokument od koga je i Fiskalni savet države gotovo digao ruke izražavajući otvorenu sumnju u njegove osnovne postavke, pa i u prateće političke kvalifikacije – da je „razvojni i antikrizni”.

Srbija i njeni građani ne dobiše priliku da o tom javnom dokumentu progovore koju reč jer, po običaju, vlada opet nije poštovala rokove u pripremi nacrta budžeta. Biće – kako bude, a kako je krenulo, rebalans mu sleduje već polovinom 2012. Ne samo zbog novih izbora, već jednostavno što će ga sam život pregaziti.

Zbog čega?

Minulu 2011. ispratismo s veoma mršavim ekonomskim rezultatima. Gotovo tužnim. Da nije iznenađujuće stope rasta izvoza od 25 odsto, sve ostalo je – muka živa. I taj uspeh, međutim, poprima sasvim drugačije dimenzije, jer je ukupna suma tek nešto malo veća od sedam milijardi evra. Dotle i manje zemlje od nas, poput, recimo Slovenije, da ne spominjemo ostale bivše socijalističke zemlje iz regiona, prave na desetine, pa i stotinu milijardi evra od izvoza.

Za 2012. planiramo, bolje reći priželjkujemo, rast BDP od 1,5 odsto. Fiskalni savet smatra da će i nula biti dobar rezultat. Ima ekonomista koji očekuju minus. Sa planiranom inflacijom od četiri odsto, plus-minus 1,5 procenata i već obećanim rastom penzija i plata u javnom sektoru od četiri u aprilu i 0,9 odsto u oktobru – mi ćemo i definitivno pojesti sami sebe. Ne zato što tim ljudima to ne pripada, već zato što sve manji nacionalni kolač delimo na sve sitnije komadiće pa nam ništa ne ostaje za razvoj. Zadužujemo se, trošimo budućnost da bismo nekako preživeli sadašnjost.

A sadašnjost je i 762.000 ili 22,9 odsto nezaposlenih. Bar prema statistici. Život je, čini se, mnogo čulniji i bolniji, jer je mnogo i onih kojima je, iako formalno u radnom odnosu, potrebna socijalna pomoć. S novim udarima krize – realno je očekivati nove spiskove prekobrojnih u firmama. Eto novih izdataka za ionako tanke socijalne fondove.

Poslednjih dana 2011. obelodanjen je podatak da je trgovina na malo opala za više od petine. U prodavnicama hrane sve manji broj kupaca ne pravi u proseku račune veće od evro i po. Kupovina bele tehnike i nameštaja krajem 2011. bila je upola manja nego, takođe, teške 2010. S padom potrošnje malaksaće proizvodnja, a s manjim porudžbinama biće i viškova radnika. U početku na koji mesec, a onda i – trajno.

Preduzeća će morati da se zadužuju kod banaka, jer će ostajati bez obrtnog kapitala. Biće sve manje sposobna ne samo za nova ulaganja, već i za goli opstanak. A u takvim okolnostima opadaće i glavni izvor budžeta – PDV. Uvoziće se samo najnužnije. I s te strane PDV će dobiti još jedan udarac. Vlada je, istina, predvidela zavidan rast prihoda od akciza (nafta, cigarete i alkohol), ali sa svakim poskupljenjem tih proizvoda dolazilo je do pada potrošnje. U Srbiji je ove godine potrošnja piva, pića za najšire, pa i najsiromašnije slojeve društva, opala za više od pet odsto. Za sada nije planirano osetnije povećanje PDV, ali i za tu mogućnost postoje računice.

I tako se krug polako zatvara. Aktuelna, a potom i nova vlada, za čije će konstituisanje biti potrebni meseci, što znači gubitak ekonomske 2012, biće prinuđena da se opet zajmi kod kuće i po svetu da bi isplatila sve ono što je obećala, prenebregavajući realnost i izdašnost prihodne strane budžeta. Čak i po cenu da probije sve zakonske okvire budžetske i fiskalne discipline.

Dogodiće nam se da u 2012. opet proćerdamo još jednu „dobru” krizu u kojoj je jedino moguće vući odlučne, pa i bolne reformske poteze, jer ih ljudi jedino tada razumeju i spremni su da ih podrže. Znaju da može biti i gore. Nažalost, mi iz prethodne krize nismo izvukli ni delić bolnog iskustva pa se i dalje valjamo u opštem ekonomskom, društvenom pa i idejnom siromaštvu.

Ostale vestiArhiva