Nama se ništa ne događa drugačije nego ostalim zemljama koje su pre deceniju i koju godinu više prošle tranzicione i druge muke. I one su se suočavale sa monetarnim i drugim teškoćama usled rasta kursa nacionalnih valuta, baš kao Srbija sada. Ono što je najavljivala teorija potvrdilo je iskustvo svih tranzicijskih zemalja bez izuzetka. Slično se u poslednje vreme događa sa našim kursom i deviznim rezervama, kaže u nedeljnom intervjuu za „Politiku” elektronskom poštom univerzitetski profesor i naučni saradnik Ekonomskog instituta dr Davor Savin.

.Šta, zapravo, kaže teorija?

– Kada zemlja beleži rast cena, koji je viši nego kod njenih trgovinskih partnera, kurs nacionalne valute se u principu mora smanjiti za onoliko procenata koliko iznosi razlika između domaće i inostrane inflacije. Što je ta razlika veća i obezvređivanje domaće valute mora biti osetnije.

.U Srbiji se, međutim, događaju suprotna kretanja. Inflacija raste, ali s njom i kurs. Da li je to teorijski izuzetak koji potvrđuje pravilo?

– Definitivno – ne, iako neki u tome vide pogrešku monetarne politike. Kod nas deluje nekoliko autonomnih faktora inflacije, a rast kursa dinara je rezultat potpuno druge klase činilaca. Inače, apresijacija kursa utiče na sniženje stope rasta cena, tj. njena priroda je antiinflatorna.

.Ali izvoznici se mršte na ono što se događa sa kursom u poslednje vreme?

– Tačno je da bi kurs dinara u uslovima više inflacije kod kuće nego u drugim zemljama trebalo da padne, kako bi se sačuvala konkurentska sposobnost privrede. Međutim, to nije moguće u svim okolnostima. Zašto obarati kurs kada ponuda deviza prevazilazi tražnju? Ponudu stvaraju inostrani krediti, privatizacija preduzeća, a tu su i doznake naših ljudi iz sveta. U istom smeru deluju i direktne strane investicije. U prvih pet meseci u zemlju je po tim osnovama ušlo 2,1 milijarda evra. Od toga oko 1,2 milijarde predstavlja zaduživanje u inostranstvu.

U preostalim mesecima ove godine vlada računa sa novim direktnim investicijama, tako da bi njihov iznos u celoj godini bio oko 3,5 milijardi dolara. To znači da će jedan značajan činilac ponude deviza i ubuduće ostati aktivan. Stoga treba računati da će dinar biti valuta čija će cena rasti. Zašto, pri većoj ponudi deviznih sredstava nego što je tražnja za njima poskupljivati evro?

.Pre dve sedmice prodat je „Mobi 63” za 1,5 milijardi, a „Hemofarm” za 485 miliona evra. Šta sa njima?

– Ako bi se taj novac odjednom zamenio za dinare, sutra bi kurs evra pao ispod granice od 80 dinara. Da bi kurs ostao nepromenjen, morali bismo povećati uvoz za isti iznos ili pak dobijene evre usmeriti u devizne rezerve ili ih upotrebiti za otplatu inostranog duga. Jedino u tom slučaju bi odnos evro–dinar ostao kakav je bio. Dakle, sve zavisi od dinamike zamene dobijenih evra u dinare.

.Jeste, ali naš cilj nije samo usisavanje evra kroz privatizaciju, već i izvoz robe i usluga, a ti poslovi nisu unosni pri sadašnjem kursu. Šta tu učiniti?

– Nominalni rast vrednosti naše valute, razumljivo, nije dočekan aplauzima izvoznika jer za istu količinu robe i usluga prodatih inostranstvu dobijaju sada manje u dinarskom iznosu pri nepromenjenoj ceni u evrima. Na drugoj strani, uvoznici za istu vrednost kupljene robe plaćaju manje. Oni pri tom uglavnom ne snižavaju cenu robe koju su uvezli i tako ostvaruju ekstraprofit. Što je evro jeftiniji, njihova zarada je veća, osim za robu koju imaju na zalihama, a platili su je ranije nabavljenim, skupljim, devizama.

.Slično rade i neke domaće banke sa inostranim kapitalom. Da li i one mogu proći nekažnjeno?

– Neke banke prilikom obračuna dinarske protivvrednosti mesečnih otplata na odobrene kredite naprosto ne uzimaju u obzir jačanje dinara prema evru, pa ga obračunavaju po starom, višem kursu. Stvara se, dakle, „dvokursni” valutni sistem. Takvim bankama se u državama sa čvrstim pravnim režimom oduzima licenca za poslovanje odmah, bez odlaganja. Uz ovakvo ponašanje banaka monetarna politika ne može doseći nikakav cilj, a najmanje antiinflacioni kojem teži.

.Da li to znači da treba odustati od plivajućeg kurs dinara ili se odlučiti za neku radikalniju, kratkoročnu meru?

– Naš valutni režim je tzv. kontrolisano plivanje. To znači da kurs evra određuje odnos između agregatne ponude i tražnje za njim. Otuda je besmisleno govoriti kako je kurs „previsok” ili „prenizak”. U sistemu, kakav smo izabrali, on je upravo onoliki koliko ga određuje tržište, s tim da centralna banka interveniše kada pritisak, bilo ponude ili tražnje, natera kurs preko okvira koji se u datim makroekonomskim prilikama ocenjuje kao tolerantan i prihvatljiv. Početkom jula NBS je intervenisala sa preko 12 miliona evra u toku samo jednog dana da bi kurs zadržala oko željene granice. Takve intervencije umanjuju rast kursa, ali priliv svežeg deviznog kapitala bio je relativno veći od obima tih intervencija i kurs dinara je nastavio da raste.

.Koliki je manevarski prostor NBS u takvim okolnostima?

– Ne veliki, ali, ipak, ne i sasvim skučen. Da bi obuzdala ulivanje inostranih kreditnih sredstava u domaći finansijski prostor, NBS je, između ostalog, povećala obavezne rezerve na 60 odsto na kredite sa dvogodišnjim rokom otplate, što one uspešno zaobilaze. Međutim, uprkos visokim izdvajanjima u obavezne rezerve, poslovne banke ostvaruju znatan profit zahvaljujući razlici između niže kamatne stope po kojoj dobijaju kredite na inostranom finansijskom tržištu i cene po kojoj ta sredstva replasiraju svojim komitentima u zemlji. Drugim rečima, zarada je dovoljno velika da nastavljaju sa uzimanjem kredita. NBS je prinuđena da deo tih priliva steriliše – izvuče iz ponude. U toku prošle godine NBS je tako poništila oko 219 milijardi dinara. Bez toga bi efekat dodatne kupovne snage na inflaciju bio osetno izraženiji, a kurs evra niži.

.U Srbiji, koliko je poznato, još niko nije izneo ni ovlašnu procenu koliko se njenim prostorom „valja” evra, dolara ili švajcaraca, koji svakog časa prelaze u dinar i vraćaju se nazad. Kako tom paralelizmu valuta stati na put i jednom doći do zdrave domaće monetarne politike?

– To je odista teško utvrditi i svaka procena o tome u kojem procentu se obavlja promet u tuđem novcu bila bi čista proizvoljnost. Usled upotrebe evra, naročito u većim privatnim transakcijama, agregatna likvidnost u zemlji je znatno veća. Drugim rečima, monetarna politika je ekspanzivnija nego što to pokazuje iščitavanje dinarske novčane mase. Cirkulaciju evra u privatnim transakcijama centralna banka ne može da kontroliše i tu je njeno veliko ograničenje.

.Kako se odbraniti od velikih suma evra, a da ne dođe do bujanja inflacije?

– Samo ako bi se novac po osnovu privatizacije usmerio u devizne rezerve da ne stigne na devizno tržište. Rešenje je i otplata dela spoljnog duga ili povećanje naših direktnih investicija u drugim državama. Samo u tim slučajevima bila bi izbegnuta neravnoteža. Ključno je, dakle, da ne dođe do povećanja neto devizne ponude u domaćem finansijskom prostoru.

.Takav epilog bi dodatno bio nepovoljan za naše nejake izvoznike. Ima li leka za njih?

– Izvozni sektor više ne može računati na kursne podsticaje. Da bi se povećao obim prodaje na inostranom tržištu našim preduzećima predstoji mukotrpan put izgradnje efikasnije organizacije proizvodnje, distribucije, marketinga, finansijskog posredništva i podizanja kvaliteta, širenja asortimana i sniženja troškova. Sve to u cilju podizanja dodatne vrednosti na svaki prodati kilogram, metar, litar.... proizvedene robe. Predstoji prilagođavanje celokupne ekonomske strukture izvoznoj orijentaciji. Ekonomska budućnost Srbije će zavisiti od snage njenog izvoznog sektora. Sa sadašnjeg učešća izvoza u bruto domaćem proizvodu, oko 20 odsto, moraćemo ići na 40 do 50 odsto, a u kasnijem razdoblju i više. U suprotnom neće biti ostvarljive visoke stope rasta proizvodnje, od čega, opet, zavisi brzina približavanja našeg životnog standarda proseku EU. Pri sadašnjim stopama rasta trebalo bi nam oko 35 godina da dosegnemo prosek BDP po stanovniku koji imaju zemlje Evropske unije.

.Kakvo je bilo iskustvo nekih od naših suseda?
– Učešće izvoza tehnološko intenzivnih proizvoda u Mađarskoj je 46, u Češkoj 32, u Sloveniji 28 odsto. To objašnjava zašto ove zemlje ostvaruju izvoz visoke vrednosti. Inače je izvoz zemalja centralne i istočne Evrope u procesu tranzicije rastao brže od BDP i ni u jednoj od njih to nije bilo postignuto putem promene kursa, već prevashodno podizanjem vrednosti svake jedinice izvezene robe i usluga.

Ostale vestiArhiva