Mali razmak između referenduma o državno - pravnom statusu i parlamentarnih izbora zakazanih za 10. septembar ostavlja utisak da se Crna Gora nalazi u permanentnim političkim kampanjama, iako su predstojeći izbori redovni, jer su od prethodnih parlamentarnih prošle cele četiri godine. Razjedinjena opozicija je pred još jednim pokušajem da s vlasti skine Mila Đukanovića i njegovu Demokratsku partiju socijalista. Lider opozicione Narodne stranke Dragan Šoć skreće nam pažnju da je Crna Gora jedina država u bivšoj Jugoslaviji koja još uvek nije promenila vlast, i to vlast koja se, kako kaže Šoć, u suštini nije promenila od 1945. godine. "Sve dok je to tako mi ćemo imati unutrašnju krizu, bez obzira na to da li ćemo imato česte izbore", kaže nam Šoć s kojim razgovaramo u Igalu, gde je on bio učesnik seminara "Tranziciona pravda" u organizaciji Ujedinjenih nacija - Programa za razvoj (UNDP), na kojem su učestvovali članovi parlamenata iz Srbje, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i s Kosova.

Opstanak Mila Đukanovića na vlasti sada već postaje fenomen. Kako to objašnjavate kao političar s velikim iskustvom?
- Nije teško to shvatiti. Treba poznavati istoriju Crne Gore i videti da mi nemamo demokratske tradicije i političku kulturu na koju možemo da se oslonimo. Ponavljam da u Crnoj Gori vlast još nikada nije promenjena na demokratski način, putem izbora. Naravno, Đukanović se oslonio na tu tradiciju, kao što se i oslonio na infrastrukturu Saveza komunista, promenio je spoljni izgled, ali je suiština ostala ista. Razume se, tu kao faktor treba dodati i činjenicu da mi nismo uspeli ono što je opozicija u Srbiji uradila 2000, znači da se svi u opoziciji nađemo na jednom mestu i da sve te programske razlike ostavimo po strani u cilju promene režima. Kada uz ovu, kombinujete i ostale okolnosti, tradiciju, mehanizme vladanja i brojčano malo stanovništvo kojim je realativno lako manipulisati s malim novcem, jer ovde uvek lako možete da obezbedite četiri do pet hiljada glasova koji suštinski odlučuju vlast, onda dođete do toga da fenomen o kojem govorite i nije tako nerazumljiv kako na prvi mah izgleda.

Ipak, primetan je paradoks da Đukanović i njegova vlast imaju izvestan ugled u međunarodnoj zajednici, dok mu opozicija lepi najgore etikete?
- Na osnovu mojih razgovora s predstavnicima Zapada, ne bih ja baš rekao da Đukanović ima neki ugled. Zapad ima interese, a oni su ovde prevashodno vezani za bezbednost i stabilnost regiona. Svako ko ispunjava taj njihov interes u regionu biće prihvaćen. Ugled je već nešto drugo. Ne zaboravite da je 1995. i Milošević bio "faktor mira", a možemo samo da pretpostavimo kakav je ugled imao. Dakle, ne bih ja mešao te dve stvari, ugled koji se uživa na osnovu demokratskog ponašanja, poštovanja određenih vrednosti i interes koji neka država ili grupa država imaju u regionu i koji ostvaruju preko određenih političara. Nesumnjivo da je Đukanović tu razvio talenat, učeći i na Miloševićevim greškama. On je čovek koji će svaki nalog Zapada bespogovorno ispuniti i u zamenu za to dobija blagonaklon stav Zapada, recimo da on ovde može da manipuliše medijima, policijom i novcem. Znači, može uvek da ostvari vlast na taj način, a da mu oni gledaju kroz prste.

Državno pitanje je skinuto s dnevnog reda. Šta sada ponuditi biračima?
- Iznećemo sva pitanja koja je Đukanović stavljao pod tepih, ističući pitanje države kao krucijalno, pri tom angažujući mnoge emocije. Ja, na primer, znam mnogo ljudi koji nisu za to što radi Đukanović, ali su govorili: "Dajte da prvo napravimo državu". E, sada mi kažemo: U redu, pitanje državnog statusa skinuto je s dnevnog reda i u prvi plan stavljamo socijalno - ekonomska pitanja, kao i pitanje vladavine prava. Hajde da malo vidimo kako su sprovođene sve te privatizacije, da li je tu baš sve bilo regularno? Kako nam stoje ekonomija i socijala? Pa i Vlada je priznala da 200 hiljada ljudi u Crnoj Gori živi ispod linije siromaštva i to linije koju je odredila naša Vlada, a ne one koja važi za neku razvijeniju zemlju.

A, koje će sada teme Milo Đukanović da forsira?
- Naravno, on će da priča istu priču: Da sada idemo u evroatlantske integracije, da Crne Gore nema bez njene evropske perspektive... To je, inače, gomila fraza. One imaju značenje samo ukoliko onaj koji ih koristi uradi nešto konkretno. Glavna Đukanovićeva priča biće da je njegova Vlada proevropska i proreformska, ali već se oseća kako se menja stav Evrope. Odnosi sa Srbijom su razrešeni, tu više nema ničega što bi moglo da poremeti regionalnu stabilnost. Crna Gora lagano odlazi u zapećak. Evropa je rešila naš problem i ostavlja nas nama samima. Već posle referenduma predstavnici Evropske unije su najavili da Crna Gora mora da se pozabavi pitanjem korupcije, kriminala, reformi... E, s te strane Crna Gora će biti pod pojačanom pažnjom EU.

Datum izbora je, čini se, vrlo pragmatično odabran jer referendumska inercija još nije minula?
- Đukanović sigurno računa na sveže pamćenje u stilu; ja sam vam doneo državu, a vi mi, eto, još dajte četiri godine vlasti. Sa izborima se nije odugovlačilo kako one druge stvari ne bi došle do izražaja, jer septembar je poznat kao mesec socijalnih problema. Ljudi su se vratili s kakvih - takvih odmora, treba decu obući i opremiti za škole i još mnogo toga uraditi. Sa stanovišta njegovog interesa, moram reći da Đukanović nije mogao izabrati bolji trenutak za izbore.

Da li je referendum ipak doveo do pražnjenja i zamora biračkog tela i kakvu izlaznost očekujete?
- Oseća se pad političkog naboja, čak i kod nas koji smo aktivni u politici, da ne govorim o građanima. Referendumska kampanja je bila duga, s visokim tenzijama. Nakon tog, dugog, držanja biračkog tela u ekstremnoj emotivnoj tački i posle referendumskog epiloga, pražnjenje je bilo logično i prirodno i verujem da će se to odraziti na izlaznost. Najveći problem i nas u opoziciji biće kako da motivišemo sve ljude koji tradicionalno podržavaju opoziciju i one koji su nas podržavali u referendumskom takmičenju da izađu na izbore i glasaju za promene.

Kakve je posledice poraz Bloka za zajedničku državu ostavio na njegove članice, uključujući i Narodnu stranku?
- Sigurno je da te stranke ne mogu dobiti isti broj galsova kao Blok, jer izlaznost sigurno neće biti tolika. Ja bih voleo da se ponovi takva izlaznost i da tih 185 hiljada ljudi koji su glasali za zajedničku državu izađe i da glas bilo kojoj opozicionoj straci. To bi značilo da je Đukanović katastrofalno poražen. To se, međutim, neće dogoditi. Samo je pitanje kakav će biti relativan odnos; da li će Đukanović i njegovi sateliti opet u ukupnom zbiru imati većinu u parlamentu. Ako je ne budu imali i ako opozicija bude u stanju da formira vladu, verujte potpuno mi je svejedno ko će biti u toj vladi.

Nekako nam se učinilo da je Đukanović u referendumskoj kampanji pomalo "štedeo" Predraga Bulatovića, s čijom ste Socijalističkom narodnom partijom vi sada u koaliciji, "čuvajući" ga možda za vreme posle 10. septembra, ili se samo varamo?
- Spekulacije su uvek bile deo predizborne kampanje kako bi se unela sumnja u protivničke redove, pogotovu kada je reč o opoziciji u kojoj imate slojevitost javnog mnjenja koje ujedinjava samo jedna jedina tačka: Ne možeš biti s Đukanovićem. Znači, sve drugo možemo da trpimo, možemo u svemu drugom da se razlikujemo, ali ja ću te podržati. Opet, ako si spreman da paktiraš s Đukanovićem onda od saradnje nema ništa. Naravno, to zna i Đukanović, a njega i ljude koji planiraju njegovu strategiju ništa ne košta da kažu da su spremni da posle izbora naprave koaliciju s Bulatovićem. S druge strane, Bulatović zna da bi njegova spremnost za tako nešto bila političko samoubistvo i zbog toga mora da se brani. Ipak, kada se nešto ponavlja mnogo puta, a nikada se ne realizuje, to mora da izgubi na uverljivosti. Mislim da je to slučaj i s najavom ovakve "koalicije".

Kakva je pozicija Narodne stranke u celoj ovoj priči?
- Sve podređujemo promeni režima kao našem primarnom cilju. To nije naš ekskluzivan stav. Na izbore idemo u koaliciji sa Socijalističkom narodnom partijom i Demokratskom srpskom strankom. Iz te koalicije je izašla Srpska narodna stranka. Oni su napravili neku srpsku listu, zajedno sa Srpskom radikalnom strankom i novoformiranom strankom Zorana Žižića. Mi smo mislili da to nema nikakvog smisla i da ta priča sada objektivno ide naruku Đukanoviću jer mu pomaže da osveži pitanje referenduma i da onima koji bi se verovatno distancirali od njega, a glasali su za suverenost, kaže kako smo, eto, dobili državu, ali mi treba još vremena da je učvrstim jer te snage i dalje rovare i sve tako u stilu demagogije koja ovde odlično funkcioniše. Ali, opet kažem da opozicija, ma koliko se ne slagala, ako BUDĐE u prilici posle izbora treba da formira vlast, pa makar i na kratko kako bi demontirala sistem i pokazala da se može živeti i bez Mila Đukanovića. A, to bi bilo, valjda, sasvim normalno u 21. veku.

Ostale vestiArhiva